Reperi se po pravilu žele da uvere slušaoce kako je ono o čemu pevaju autentično, proživljeno, iz prve ruke, da proističe direktno iz „tvrdog“ životnog iskustva, i to mahom onog koje, po uobičajenim kriterijuma današnjeg društva, pripada crnoj ili makar sivoj zoni. Njihova međusobna prepucavanja i prozivke, pozirane ili ne, uglavnom se tiču ubeđivanja ko je od njih „ril“, a ko nije.
A Mirko Simić Džiboni je svakako imao „tvrdo“ životno iskustvo, i na albumu „Izlaz“ (Na tihoj vatri, 2025) peva o njemu, vrlo direktno i otvoreno, sa srcem na dlanu, ali i o – kako naslov albuma sugeriše – svom izlasku iz njega, odnosno izlasku iz začaranog kruga ili gliba poroka, kriminala i zavisnosti.
Mirko to ne čini ni patetično ni moralistički, već iz pozicije nekoga ko je „bio tamo“ i zna, koji prenosi iskustvo o tome da „tamo“ nema ničeg dobrog i da život treba da bude nešto drugo.
On se obraća najpre narkomanima i zavisnicima svih vrsta, kriminalcima, ali i reperima, pozivajući ih na odgovornost prema onome kako žive ili šta zastupaju.
Mirkov pesnički glas ima „osećanje“ sete kad prepoznaje oko sebe one mreže koje „đavo plete“, a kojima je i sam bio sapet i koje su uvek negde tu i vrebaju, sve nas, pa i njega samog, jer krhak je čovek. On svoj rep vidi kao „muziku za odrasle i zrele, koji se bore da žive onako kako žele“, a ne porobljeni porocima i strastima ili od strane bandita koji koriste njihove slabosti.
On ne „trči da osudi“, ali poziva druge da se osmele na to da se suoče sa životom i samim sobom, svestan da će njegovo svedočenje „istine“ odbiti mnoge nespremne da se suoče sa realnostima života ili stanjem svog unutrašnjeg sveta.
Njegove rime su njegove „suze“ zbog svih stradalih ili onih koji zalud traće svoje živote, ali i suze nas sobom nekadašnjim; možda čak i suze nade za sebe samog i za druge, da će se istrajati i da je dobro ipak moguće. On uvek peva priču o „nama“, onima koji su preživeli, preživljavaju ili su u opasnosti da prežive ono što je i on, on nikad ne odvaja sebe od drugih, ali ni sebe ni druge ne štedi, ne češući nikoga po ušima.
Jer to stanje iz koga bi on voleo da je izašao, i to trajno (a šta je trajno u ovoj prolaznosti i palosti?), on jasno imenuje kao „bedu, čemer i tugu“, kao „pakao na zemlji i pakao večni“.
Pesnički glas ovde ne preti prokletstvom, već prosto upozorava da naši izbori imaju ozbiljne posledice i ozbiljan odjek, kako na sve slojeve našeg bića tako i na druge ljude, za koje ne možemo a da ne budemo odgovorni.
Konačno, Džiboni jasno peva o izvoru svog unutrašnjeg preobražaja – on peva kad „izađe iz hrama“, trudi se da ne bude „dvoličan“, ali je „pred Gospodom ponizan“. U pesmi „Hvala Bogu“ jasno stavlja do znanja kome je zahvalan za sve, i moli se da to iskustvo steknu i drugi, ne prestavljajući sebe kao uzor, nego prosto kao svedoka koji pokazuje kako je takvo iskustvo uopšte moguće. On pri tome emituje jedan mir, ne mir samozadovoljstva ili onaj koji isključuje saomopreispitivanje, već onaj koji sobom svedoči o unutrašnjoj uverenosti da smo na pravom putu, da bi se ovako možda i moglo živeti u ovom svetu, baš zbog svesti da u njemu nije sav cilj naših života.
Džiboni je, kao što rekosmo, svestan današnjeg uticaja muzike kakvu pravi i ne želi da je oslobodi od svake odgovornosti, pristajući na samopozicioniranje mnogih njenih protagonista u prostor zabave, trenda, duha vremena, specifičnih generacijskih kulturnih i komunikacionih kodova i slično, bez ikakvog odnosa prema vrednostima, onim elementarnim životnim vrednostima, koje čoveka ipak čine čovekom, koliko-toliko kultivisanom i samosvesnom ličnošću. Mnogi talentovani mladi ljudi, ako i ne pevaju o kriminalu, nasilju i pohoti, bez odmaka i samosvesti opevaju makar pušenje marihuane, promiskuitet, bezbrižnu zabavu i jurnjavu za novcem i simbolima prestiža, jer prosto „tako stoje stvari“.
A oduvek smo nekako znali da umetnik ne bi trebalo da se pomiri sa preovlađujućim stanjem stvari u svetu, a ne bi trebao ni čovek uopšte, kao stvaralačka, dakle bogolika ličnost. Znači, ne predajite se, peva Džiboni, nije stvar samo da ne idete tako gde ne treba, nego i da se ne samozarobljavate u normama „sveta ovoga“ koji su one uvek okovi i uvek smrt, makar živeli i najurednijim građanskim životom.
Dok slušam Džibonijeve pesme, ne mogu da se otmem utisku da ovaj čovek zaista peva iz srca, da svedoči sa jednom dečijom naivnošću, kadrom da nas duboko gane. Eto, na primer, dovoljno je pogledati spot za pesmu „Korov“, na kom se pojavljuje sa NFL Matejom i Polo Čareom, i uveriti se da tu nema ničeg lažnog, dvoličnog, patvorenog i ispoziranog – dovoljno je samo videti svetle i otvorene oči tih ljudi, srećnih što su zajedno i što zajedno pevaju ono šta i u šta veruju (na albumu, pored pomenutih gostuju i Vule CYA i BeMan).
Još jedna usputnost, da ne kažem trivija, koja to zapravo i nije, jer bar u repu ne smemo praviti preterani rez između pevanja i življenja – na prepirku nastalu ispod jednog njegovog statusa na društvenoj mreži, Mirko je samo napisao „Nemojte se svađati“. U tome kao da je sav ovaj album, njegov generalni stav – jer čemu se svađati, čemu uludo rasipati život; život nije tu, u sitnicama i zađevicama, nego u onome što nas vodi ka tome da budemo kao bogovi – ka Carstvu Nebeskom. To je zapravo ono o čemu peva Mirko Džiboni, bez velikih reči i krupnih poza, mirno i jednostavno, kakvo je valjda sve ono najbolje u našim životima.
