Knjiga „Suton civilizacije“ (Službeni glasnik, 2024, preveo Ivan Radosavljević) donosi tekst predavanja velikog katoličkog mislioca Žaka Maritena (Jacques Maritain, 1882–1973), održanog februara 1939. godine u Parizu, na fonu svima očite predstojeće katastrofe i posvećenog krizi jednog raspadajućeg sveta, ne lokalnoj i prolaznoj nego civilizacijskoj, što znači krizi temeljnih vrednosti na kojim počiva život pojedinaca i zajednica na određenom širem i zajedničkim temeljnim tradicijama obeleženom prostoru.
U predgovoru napisanom u Čikagu, kad je rat već počeo, Mariten piše kako smatra da su njegova ovde iznesena razmišljanja i „danas jednako aktuelna i istinita“. To za ovog autora znači pre svega da njegova domovina Francuska nije povratila svoje „istorijsko pozvanje“ i „misiju“, niti istinsku „slobodu“, to pozvanje i misiju pre svega sagledavajući iz ugla najdubljih narodnih stremljenja, a koje se za njega nalaze „u jevanđeoskoj energiji katoličanstva“. Mariten ipak smatra da ta energija još nije potpuno ugašena, pa napominje da i naslov knjige na treba shvatiti isključivo pesimistički, već tako da „ako suton najavljuje noć, sama noć pak prethodi danu“ i da „često biva da se u večernjem sutonu već naslućuju prvi zraci praskozorja“.
Ovaj mislilac izlaz iz sveopšte krize nalazi u „novom humanizmu“, sam pojam humanizma određujući kao ideju koja „u suštini teži tome da čoveka učini u većoj meri istinski humanim, te da svoju iskonsku veličinu iskaže time što će ga nagnati da učestvuje u svemu onome što ga može obogatiti u prirodnim i istorijskim okvirima; on istovremeno zahteva da čovek razvija u sebi virtualno prisutne sposobnosti, stvaralačke moći i živost razuma i radi na tome da sile fizičkog sveta pretvori u instrumente svoje slobode“.
Mariten, dakle, čoveka vidi kao bogoliko biće, predznačeno za slobodu i pozvano na stvaralaštvo. On takođe smatra da istinski humanizam ne možemo odvojiti od ljudskog pozvanja da budu „kao bogovi“, niti se može zasnivati na „poricanju svakog oblika transcendencije“.
Nedostatak klasičnog humanizma, prema Maritenu, upravo je u toj sklonosti poricanju transcendencije, odnosno „antropocentričnom konceptu čoveka i kulture“, koji se zasniva na ideji o „samozatvorenoj ili apsolutno samodovoljnoj ljudskoj prirodi“.
Tako je humanizam umesto (ka transcendentnom) otvorene „ljudske prirode i otvorenog razuma, koji predstavljaju istinsku prirodu i razum“, afirmisao viđenje prirode i razuma zatvorenih u samima sebi, tako da „isključuju sve što je izvan njih samih“, i gde se „razum izolovao od onoga što stoji iznad razuma“.
Takav humanizam i takav koncept čoveka su najzad proizveli „buržoaskog fariseja“, kao tip čoveka za kojeg su se Marks, Niče i Frojd „hvalili da su ga raskrinkali“, ali tako da su „pritom unakazili samog čoveka“. Pored toga, počev od Dekarta, „ljudskom rodu su upućivana velika ovećanja“, uz veru da će „napredak prosvećenosti automatski obezbediti punu sreću, opuštenost i mir, pravo zemaljsko blaženstvo“.
Ali takav izbor se pokazao pogrešan i takva obećanja lažna, jer „pošto je izgubio Boga da bi sam sebi postao dovoljan, čovek je sopstvenu dušu zaveo na krivi put, uzalud tragajući za samim sobom, čitav univerzum izvrnuvši naopačke da bi sebe pronašao, a pronalazi samo maske iza kojih stoji smrt“.
Kao reakcija na to nastala je plima iracionalizma, novog varvarstva i novog paganizma, kao i rasizma. Ukratko, lažnost i nedovoljnost ovakvog humanizma donela je razornu reakciju kontrahumanizma, koja se pokazala pogubnom.
Između klasičnog, antropocentričnog humanizma i razornog kontrahumanizma, Maritenov novi humanizam se u samom početku suprotstavlja težnji „da je čovek sam, sopstvenim delovanjem, odgovoran za svoje spasenje“ i da je isključivo ljudskim trudom i snagama moguće stvoriti „raj na zemlji“. On se zapravo zalaže za povratak jevanđeoskog principa i realnosti jevađeoskog duha u društvu i kulturi, sa težnjom da „ljubav i svetost preobražavaju čovekovo stanje i pretvaraju robove u sinove Božije“.
Težnja ljudske istorije stoga ne bi trebalo da bude „vrhovna dominacija“ čoveka nad istorijom, svetom i svim postojećim, nego „susret sa Bogom“. Ovakav u osnovi hrišćanski humanizam zasniva se na viđenju čoveka kao „ličnosti koja predstavlja sliku Božiju“, a ne kao bilo kojoj verziji čovekoboga, odnosno čoveka kao apsolutnog gospodara koji nema nikoga i ništa što ga nadilazi, pa samim tim ni odgovornost ni prema čemu drugom osim svojim individualnim interesima i težnjama.
Takav novi humanizam „treba da obnovi antropologiju, da pronađe načina da rehabilituje Božije stvorenje i podari mu dostojanstvo ne u izolaciji, unutar samozatvorenosti samog tog bića, nego u otvorenosti prema božanskom i nadrazumskom svetu: a to praktično podrazumeva rad na posvećenju onoga što je svetovno i vremenito; to podrazumeva otkrivanje dubljeg i stvarnijeg smisla dostojanstva ljudske ličnosti, zahvaljujući kojem će čovek ponovo pronaći samoga sebe u iznova pronađenom Bogu, a društveno delovanje upraviće ka herojskom idealu bratskog prijateljstva, osmišljenom ne kao spontani povratak nekakvom varljivom prvobitnom stanju, nego kao teška i bolna duhovna pobeda, kao delo milosrđa i vrline“.
Mariten u tom smislu predlaže humanizam koji se zasniva na integralnoj viziji čoveka u jedinstvu njegovog „prirodnog i natprirodnog bića“ imenujući ga u osnovi „humanizmom otelovljenog Boga“. Ta integralnost podrazumeva i da se ne mora birati između „vertikalnog kretanja u smeru večnog života i horizontalnog kretanja kojim postepeno otkrivamo suštinu i stvaralačke moći čoveka unutar istorijskog toka“, već da se ta dva pokreta moraju činiti istovremeno.
Sa takvim polazištem Mariten totalitarizme svog vremena, pod koje podvodi komunizam, fašizam i nacizam, sagledava kao načelno antihrišćanske, tačnije antihristovske sile, jer se kod njih radi manje o „doktrinarnom suprotstavljanju hrišćanstvu, a više o egzistencijalnom suprotstavljanju prisustvu i delovanju Hrista u okvirima ljudske istorije“. Nasuprot tome, cilj novog, hrišćanskog humanizma je da „imajući u vidu energije koje čoveku stižu iz viših sfera, i moć duha, pokuša da im omogući pristup životu i slobodi istinski dostojnim čoveka i njegovog pozvanja“.
To bi konkretnije podrazumevalo „dubinski preobražaj ovosvetskog poretka“, koji će merkantilnu civilizaciju i ekonomiju, kao i onu kolektivističku, zameniti „personalističkom“ civilizacijom i ekonomijom, „kroz koju se na svetovnom nivou prelamaju jevanđeoske istine“, što istovremeno podrazumeva „obnovu religijske svesti“, koja se najpre odlikuje prevladavanjem dualizma, odnosno „odvajanja Božijih stvari od svetovnih“.
U tom smislu, potrebno je da se „probude sloboda i njene stvaralačke snage, potrebne su energije duhovnog i društvenog vaskrsenja, za šta čovek ne postaje sposoban milošću države niti ikakvom partijskom pedagogijom, već zahvaljujući ljubavi koja središte njegovog života fiksira beskrajno iznad domena i istorije ovoga sveta“, a kao konkretan politički ideal novog humanizma treba postaviti „bratsko prijateljstvo koje jednino može poslužiti kao orijentir rada na autentičnoj društvenoj obnovi“.
Maritenov predlog društvene i duhovne obnove na načelima novog, hrišćanskog humanizma, važno je reći, ne počiva na „spoljašnjem aparatu hrišćanskog poretka“ nego na „obnovi hrišćanstva hrišćanskim sredstvima“, odnosno dejstvom duha kroz živo i autentično življenje jevanđelja u društvenoj i istorijskoj stvarnosti.
Govoreći da jevanđenje ne osuđuje svet kao takav, odnosno kao Božiju tvorevinu po sebi, niti politiku kao takvu, već samo onu koja se ne oslanja na „istinu Boga koji je čoveka stvorio po svojoj slici“, Mariten veruje da i politika ne mora obavezno biti politika mržnje i isključivanja, neprijateljstva, već da i ona „može biti spasena, odnosno može i sama biti prožeta i oživljena milošću Hristovom, što znači da njena suština nije suprotstavljena milosti, pravdi i ljubavi“.
Nasuprot paganskom stavu, politika zasnovana na jevanđelju polazi od vere da je „ljubav nadmoćna u odnosu na mržnju i da prožima sve ljude, jer svi ljudi su deca Božija, jer svako je osoba obdarena besmrtnom dušom vrednijom od čitavog telesnog sveta, osoba iskupljena Hristovom krvlju i pozvana da stupi u slobodu sinova Božijih, i jer sam Bog predstavlja živu ljubav“.
Prema ovakvom viđenju, država nije nužno „uspostavljena na suprotstavljanju nekom neprijatelju“, a to što ima neprijatelja ne proizilazi iz njene suštine, nego iz prvobitnog greha“, što znali da takva država „suprotstavljajući se svojim neprijateljima, ona ih takođe mora voleti kao Božija stvorenja i poštovati njihovo ljudsko dostojanstvo.“ U tom smislu, „u paganskom carstvu vrhovni izraz vere u to carstvo svakako jeste ubistvo izvršeno njega radi, ali vrhovni iskaz vere u Boga dajemo poklanjajući Bogu svoj, a ne tuđi život“.
Žak Mariten se, u poslednjem poglavlju ove knjižice, suočen sa globalnim sukobom i antihristovskim totalitarizmima, opredeljuje za viziju na integralnom humanizmu zasnovane organske demokratije, kao „demokratije hrišćanskog nadahnuća“, koja „poštuje ljudsko dostojanstvo, i to ne dostojanstvo čoveka u apstraktnom smislu, dostojanstvo nekog vanvremenskog, nepostojećeg čoveka, koji ne poznaje istorijske uslove i raznolikost i koji nemilosrdno uništava ljudsku suštinu, nego dostojanstvo svake konkretno postojeće osobe u istorijskom kontekstu njenog života“.
Pri tome, autor napominje da „hrišćanska religija nije vazal nijednog svetovnog režima i spojiva je sa svim oblicima legitimne vlasti“, niti je njen posao da nemeće nijedan od njih, ne namećući isto tako nijednu određenu političku filosofiju. Njena misija je u postepenom prodiranju jevanđelja i njegovog duha u sve oblasti života, jedan unutrašnji preobražaj. Tako i misija Francuske, kao i svake druge zemlje, može biti samo u unutrašnjoj jevanđeoskoj obnovi i njenom doprinosu u obnovi takvog duha širom sveta, ali ne ekspanzionizmom i sličnim ovosvetskim metodama nasilja i manipulacije, već isključivo sredstvima samog jevanđelja, u osnovi milošću i ljubavlju.
Najzad, u intervjuu objavljenom na kraju knjige, Mariten naglašava kako „jedino spasenje Zapada vidi u prodiranju jevanđeoskog duha u profanu egzistenciju i njenom oživljavanju njima, tako da hrišćanstvo bude otelovljeno u nekom obliku u društvenim strukturama“ i da nam je potrebna „mistika sposobna da prodre u stvari na ovome svetu, onostrana istina koja oživljava društveni poredak zasnovan na poštovanju prema ljudskoj ličnosti kao slici Božijoj“. Cilj te hrišćanske mistike čine „Carstvo Božije i večni život, te uspostavljanju novog društvenog poretka religija nije prirodno i neposredno okrenuta, već to za nju predstavlja nešto dodatno, jer hrišćanstvo ima zadatak da oživi civilizaciju“.
Maritenova knjiga „Suton civilizacije“ predstavlja jednu od brojnih koje su pred Drugi svetski rat istraživale problem krize zapadne civilizacije i civilizacije uopšte, i jedna je od onih koje na najkoherentniji i najkonkretniji način nude hrišćanstvom nadahnute odgovore, zbog čega ne čudi da je jedan od Maritenovih najvrednijih sagovornika po ovim pitanju bio upravo Nikolaj Berđajev.
Ti odgovori bivaju relevantni i danas, pa objavljivanje ove knjige u naše vreme predstavlja izuzetno dobar potez izdavača, tim pre što njen autor nije dovoljno poznat u našoj sredini. Jedino što mu se može zameriti – a to nije malo – jeste što se iz nekog neobičnog razloga odlučio da, iako javno preduzeće, ovu lepu i korisnu, korektno prevedenu knjižicu objavi na latiničnom pismu.
Vladimir Kolarić
