Odrastajući i sazrevajući trebalo bi u jednom trenutku da se oslobodimo zavisnosti od mišljenja drugih o nama, našim rečima, delima ili vrednostima i da nam je sve manje važno da se nekom dopadnemo, da mu značimo, da budemo prihvaćeni. Ali to ne bi trebalo da bude zbog ogorčenja, prezira, protesta, zamora, nego zbog istinskog razumevanja sopstvenih ograničenja, razumevanja da nerazumevanje drugih ne mora da bude samo proizvod njihove ograničenosti, nego pre svega naše.
Dakle, nije dobro ako se svede na „nije me briga“, „nek pričaju šta hoće“ i slično, nego da zaista prihvatimo da su drugi ljudi različiti, da imaju svoje vrednosti i poglede, ali i da mi nismo tako blistavi da bi svako morao da nas prihvati, razume, zavoli, da mu naše reči znače, a dela ukazuju put i bivaju za uzor.
Jer bio bi nenormalno da smo svi isti, da svi isto mislimo, da imamo iste vrednosti, ciljeve i ukuse, pa gde bi onda bila sloboda? Drugo, svi živimo u konkretnim okolnostima, u mahovima i trenovima, sa malo ljudi uspostavljamo odnose koji bi mogli da otvore put ozbiljnijem međusobnom upoznavanju. U sve odnose neminovo ulazimo sa svojim stavovima, predrasudama, u određenim trenutku naših života i u trenutnom raspoloženju i nastrojenju, a susreti su nam vremnski i prostorno ograničeni i zavise od mnogih slučajnosti i uzgrednosti, koje ometaju pročišćeniju percepciju.
Ko, najzad, može da kaže da poznaje bilo koga drugog, čak i onog relativno bliskog? I ko može da kaže da bilo ko poznaje njega? Volimo da mislimo da nas onaj ko je blagonaklon prema nama, ko nam čak laska, dobro poznaje, dok nas onaj drugi ne simpatiše samo zato što nas ne poznaje, inače bi u suprotnom shvatio naše mnogobrojne vrline i da je odnos sa nama privilegija. Ali sve to uopšte ne mora da bude tako.
A kad je već tako, ne treba svoj život zasnivati na prolaznom, uzgrednom, nestabilnom, a što stavovi drugih o nama i naši o njima svakako jesu. Zato se kaže da ne sudimo drugima, da i ne osuđujemo, jer šta mi zapravo znamo? To ne znači da treba sve odobravati, zagovarati nekakav relativizam svega i svačega, ali znači da nismo mi sudija, ali ni drugi ljudi to nisu nama.
A mi hrišćani, kad govorimo da smo u zajednici i da smo zajednica, i da nema ni naše ličnosti ni ličnosti uopšte bez zajednice, govorimo zapravo da je Hristos posredi nas. Ovaploćeni Bog Logos je između nas, između svih naših odnosa, on posreduje, a ne naša prolaznost i uzgrednost, naša strastvenost i samoljublje. Drugog gledamo kriz prizmu naše vere, ne kao ideje, teorije ili čak moralnog sistema, kojim ljude stvratsvamo u ove ili one katergorije, nego kroz prizmu onog koji je Put , Istina i Život. A to znači onog koji svakom ko ga sledi, Sobom ukazuje na Put kroz trnje i blato ovog veka, na Istinu kao svetlo na kraju tog puta (a koji zapravo kraja nema, jer to je svetlost koja kraja nema) i koji mu daje Život, odnosno oživljava ga, hrabri, uliva snagu kada poklekne i posrne, a pokleknuće i posrnuće svakako, svako od nas bezbroj puta dok ne usni za ovaj svet, a to usnuće je jedina izvesnost koja nas čeka.
Kad tim očima gledamo druge, ne možemo im biti sudija, niti ćemo ih prihvatati kao sudije nama, niti ćemo svoje odnose uopšte zasnivanti na kategorijama prosuđivanja i presuđivanja. Odnose koji jesu osnovni podvig našeg života, koji nas brusi, vežba, tera na preispitovanje, dovođenje sebe u pitanje, odstupanje od okoštalosti, šablona, inercija koje nas zatvaraju za istinske odnose sa drugima, Bogom, ali i nama samima.
Kad kažemo da nam niko nije sudija no Bog, pod time ne smemo da mislimo da su oni koji nas ne simpatišu, ne vole, ne razumeju nekakva oružja đavola i nepotrebna smetnja na našem putu ka savršenstvu. Oni su nesavršeni kao i mi što smo, a možda su u nečemu i u pravu, makar ako razumemo perspektivu iz koje nas posmatraju. Možda o nama samima shvatimo nešto iz reakcija drugih, makar one u mnogo čemu bile pogrešne ili nepravedne. O sebi možemo da učimo od drugih, kakve god odnose imali sa njima.
I najvažnije, moramo da prihvatimo da je život u ovom veku kratak i ograničen, da nikad nećemo sve doreći i sve isposlovati, sve dokazati, sve postići i svakog ubediti. I da to nije cilj našeg života u svetu ovom, jer u njemu se sve ne završava. Naš ovdašnji lik nikad neće biti onaj pravi.
Zato ne zastajkujmo i ne trošimo se pred svakom smetnjom, nepravdom, uvredom, pa ni pre svakom spoznajom sopstvene nesavršenosti, nego idimo u susret onom moji je pred nas stavio svoj Lik, koji se ovalotio u telu da bi pred nas stao licem u lice, makar i u jednom kratkom trenutku vremena, da bi jednom, kad vremena više ne bude, taj pogled licem (našim) u Lice (Božije) bio istinsko stanje našeg života, i života sveg sveta i svega stvorenog, u vekove vekova.
Vladimir Kolarić za Kompas
