Одрастајући и сазревајући требало би у једном тренутку да се ослободимо зависности од мишљења других о нама, нашим речима, делима или вредностима и да нам је све мање важно да се неком допаднемо, да му значимо, да будемо прихваћени. Али то не би требало да буде због огорчења, презира, протеста, замора, него због истинског разумевања сопствених ограничења, разумевања да неразумевање других не мора да буде само производ њихове ограничености, него пре свега наше.
Дакле, није добро ако се сведе на „није ме брига“, „нек причају шта хоће“ и слично, него да заиста прихватимо да су други људи различити, да имају своје вредности и погледе, али и да ми нисмо тако блистави да би свако морао да нас прихвати, разуме, заволи, да му наше речи значе, а дела указују пут и бивају за узор.
Јер био би ненормално да смо сви исти, да сви исто мислимо, да имамо исте вредности, циљеве и укусе, па где би онда била слобода? Друго, сви живимо у конкретним околностима, у маховима и треновима, са мало људи успостављамо односе који би могли да отворе пут озбиљнијем међусобном упознавању. У све односе неминово улазимо са својим ставовима, предрасудама, у одређеним тренутку наших живота и у тренутном расположењу и настројењу, а сусрети су нам времнски и просторно ограничени и зависе од многих случајности и узгредности, које ометају прочишћенију перцепцију.
Ко, најзад, може да каже да познаје било кога другог, чак и оног релативно блиског? И ко може да каже да било ко познаје њега? Волимо да мислимо да нас онај ко је благонаклон према нама, ко нам чак ласка, добро познаје, док нас онај други не симпатише само зато што нас не познаје, иначе би у супротном схватио наше многобројне врлине и да је однос са нама привилегија. Али све то уопште не мора да буде тако.
А кад је већ тако, не треба свој живот заснивати на пролазном, узгредном, нестабилном, а што ставови других о нама и наши о њима свакако јесу. Зато се каже да не судимо другима, да и не осуђујемо, јер шта ми заправо знамо? То не значи да треба све одобравати, заговарати некакав релативизам свега и свачега, али значи да нисмо ми судија, али ни други људи то нису нама.
А ми хришћани, кад говоримо да смо у заједници и да смо заједница, и да нема ни наше личности ни личности уопште без заједнице, говоримо заправо да је Христос посреди нас. Оваплоћени Бог Логос је између нас, између свих наших односа, он посредује, а не наша пролазност и узгредност, наша страственост и самољубље. Другог гледамо криз призму наше вере, не као идеје, теорије или чак моралног система, којим људе ствратсвамо у ове или оне катергорије, него кроз призму оног који је Пут , Истина и Живот. А то значи оног који сваком ко га следи, Собом указује на Пут кроз трње и блато овог века, на Истину као светло на крају тог пута (а који заправо краја нема, јер то је светлост која краја нема) и који му даје Живот, односно оживљава га, храбри, улива снагу када поклекне и посрне, а поклекнуће и посрнуће свакако, свако од нас безброј пута док не усни за овај свет, а то уснуће је једина извесност која нас чека.
Кад тим очима гледамо друге, не можемо им бити судија, нити ћемо их прихватати као судије нама, нити ћемо своје односе уопште засниванти на категоријама просуђивања и пресуђивања. Односе који јесу основни подвиг нашег живота, који нас бруси, вежба, тера на преиспитовање, довођење себе у питање, одступање од окошталости, шаблона, инерција које нас затварају за истинске односе са другима, Богом, али и нама самима.
Кад кажемо да нам нико није судија но Бог, под тиме не смемо да мислимо да су они који нас не симпатишу, не воле, не разумеју некаква оружја ђавола и непотребна сметња на нашем путу ка савршенству. Они су несавршени као и ми што смо, а можда су у нечему и у праву, макар ако разумемо перспективу из које нас посматрају. Можда о нама самима схватимо нешто из реакција других, макар оне у много чему биле погрешне или неправедне. О себи можемо да учимо од других, какве год односе имали са њима.
И најважније, морамо да прихватимо да је живот у овом веку кратак и ограничен, да никад нећемо све дорећи и све испословати, све доказати, све постићи и сваког убедити. И да то није циљ нашег живота у свету овом, јер у њему се све не завршава. Наш овдашњи лик никад неће бити онај прави.
Зато не застајкујмо и не трошимо се пред сваком сметњом, неправдом, увредом, па ни пре сваком спознајом сопствене несавршености, него идимо у сусрет оном моји је пред нас ставио свој Лик, који се овалотио у телу да би пред нас стао лицем у лице, макар и у једном кратком тренутку времена, да би једном, кад времена више не буде, тај поглед лицем (нашим) у Лице (Божије) био истинско стање нашег живота, и живота свег света и свега створеног, у векове векова.
Владимир Коларић за Компас
