Samosvest se u psihologiji definiše kao “svest o samom sebi, o svojoj egzistenciji”. Čovek je jedino živo biće koje je svesno i samosvesno. On do svoje samosvesti dolazi relativno rano, u dečjem uzrastu, već negde oko treće godine, onim poznatim radosnim pokličem koji ne dolazi spolja, već iznutra, iz njega samog, iz same suštine njegovog bogolikog bića: Ja sam ja!– poklič koji tako mnogo podseća na Jahveovo javljanje Mojsiju: Ja sam onaj koji jesam!
Svetootačko shvatanje samosvesti
Ovo Božije otkrivenje Mojsiju na Sinaju označilo je početak trajanja najličnije religije u čovečanstvu, judeo-hrišćanske religije, i, zatim, hrišćanske religije triju Ličnosti – Oca, Sina i Svetoga Duha. Ova religija je tako postala putokaz i škola svakog mogućeg razvoja ljudske individue, na njenom putu do L(l)ičnosti.
Svetovnost i duhovni razvoj čoveka
Samosvest je onda neophodan stupanj u ovome razvoju jer ona označava izlazak individue iz “roda, krvi i mase”, iz anonimnosti kolektiva i paganstva, put osvešćivanja sebe kao bogolikog bića, kao dela Božije zajednice (Crkve), kao osvešćenog bića sa određenim smislom i ciljem u životu, govorio je Vladeta Jerotić.
Bog želi i podstiče u nama samosvest, kao uviđanje i prihvatanje u čoveku Oca, koji ga je stvorio, Sina, koji se za njega žrtvovao, i Duha Svetog, koji ga nadahnjuje i prati na njegovoj kraćoj ili dužoj životnoj stazi. Bez razvijene samosvesti nema ni pristupa slobodi, pa ni slobodi biranja, ali onda je i čovekov prilaz Bogu (ako Mu uopšte pristupa) opterećen strahom i ropskom pokornošću.
Samosvest i zloupotreba vlasti
Nedovoljno razvijenu samosvest kod čoveka koristili su oduvek svi vlastodršci sveta (nažalost i oni u instituciji crkve), kako bi narod (i hrišćanski narod) držali u strahu, ali ne u strahu pred Bogom, već pred njegovim lošim zameničima na zemlji, koji sebe uzdižu na stepen božanstva. Tako smo se približili drugom pojmu u Vašem pitanju – gordosti.
Šta je ljudska gordost?
Najjednostavnije bi bilo reći, polazeći od tradicije Starog, a onda i Novog zaveta, da je gordost – pragrex, dok je neposlušnost Adama i Eve prema Bogu praroditeljski greh, izvedeni, posledični greh. Zavođenje prvih ljudi došlo je spolja, od vrhunskog zavodnika, palog anđela Lucifera (inače, doslovno, “nosioca svetlosti”) koji treba da je rekao: Učiniću sebe jednakim Svevišnjem, i povukao za sobom (u propast i smrt) kolebljive prve ljude.
Luciferov pad i zavist
Nagoveštaj o padu Lucifera imamo, začudo, samo na dva mesta u Starom zavetu, i to kod proroka Jezekilja (28, 12–16) i proroka Isaije (14, 12–14), a onda je veličanstveno literarno prikazan kod Miltona (Izgubljeni raj) i kod Njegoša (Luča mikrokozma).
Povezanost gordosti i zavisti
Zašto se Lucifer pobunio protiv Boga? Kaže se, iz zavisti. Tako je oduvek bilo. Tako je i ostalo! Gordost je ostala u prisnoj vezi sa zavišću, a zavisti nema bez gordosti. I zavist i gordost predstavljaju osnovno preljudsko, vanljudsko i ljudsko Zlo. J
osif Brodski je, jasno i ubedljivo, ovako objasnio: Zlo je vulgarno. Koren svih zala je teorija da si ti bolji od nekog drugog. Ljudi misle da su bolji od drugih i da im pripada više nego drugima. Tu počinje zlo.
Gordost kao najstariji greh
O zavisti su, uostalom, pisali i sveti Oci hrišćanske Crkve, sveti Vasilije Veliki, na primer. Šta želim time da kažem? Jednostavno to da su u osnovi svakog čovekovog sagrešenja prisutni zavist i gordost, jer zavist i gordost su “jednojajčani blizanci”.
Treba li da podsećam da je gordost između sedam glavnih (smrtnih) hrišćanskih grehova, stavljena na prvo mesto! I to s punim pravom, naglasio je čuveni srpski neuropsihijatar, psihoterapeut i akademik, Vladeta Jerotić.
Mnoga lica gordosti
Ukazao bih još na neiscrpnost sinonima u srpskom jeziku za pojam gordost. Pomenuću nekoliko: oholost, bahatost, uobraženost, samljubivost, nadmenost, razmetljivost, obest, itd. Ne ukazuje li ova mnogobrojnost sinonima na dubinu i starost, raznolikost ispoljavanja, upornost trajanja i tvrdokornost održavanja gordosti kao pragpexa i praroditeljskog greha!
Borba između samosvesti i gordosti
Samosvest, dakle, kao Božija blagodet i dostojanstvo dato čoveku kako bi koračao sigurnom stazom i sigurnim korakom ka Bogu i – gordost, izopačena samosvest, koja gura čoveka sa Božije na lucifersku stazu, uvek sa mogućnošću da se (prepoznavanjem greha i kajanjem) čovek vrati na pravu stazu.
Često izgleda da nam ceo život prođe u kolebanju i nedoumici. Nismo li već često s mukom dostupne Božije samosvesti (svesti o Bogu, dakle), skliznuli u iskušenje kada zamišljamo da smo bolji od drugih ljudi! Često je ovakva borba između samosvesti i gordosti (između kojih je granica jedva primetna) zbilja, doživotna; odlučan znak u ovoj borbi je njeno osmišljavanje.
