Davno smo čuli i znamo za zapovest, ljubi bližnjeg svog kao sebe samoga! Možemo li ceniti i zavoleti bližnjeg, a ne ceniti niti voleti sebe? Tako nešto jednostavno nije moguće. Ali nije nemoguće ni obratno: poštovati i na pravi način voleti sebe, a ni poštovati niti voleti bližnje, govorio je srpski akademik Vladeta Jerotić.
Iznenađenje može da bude veliko za čoveka koji ne poznaje skrivene dubine ljudske duše kada čuje za psihološku istinu: sebičan čovek je čovek koji ne voli sebe!
Čovek je biće o kome se uopšteno i na rasprostranjen način misli da najpre i najviše voli sebe. Savremena dinamička psihologija, kao i psihosomatska medicina, ne samo da nije potvrdila nego je i opovrgla ovakvo mišljenje.
Šta to treba da znači?
Da li mi do sad nismo poznavali čoveka, ili se čovek toliko promenio u našem veku da postaje nešto što nismo mogli doskora ni da pretpostavimo? Bilo kako bilo, činjenica je da se današnji čovek zapadnoevropske hrišćanske civilizacije i kulture, naročito u gradskim uslovima življenja, ponaša prema sebi najčešće neprijateljski.
On to čini češće nesvesno nego svesno, i to na više karakterističnih načina. Spomenemo samo pušenje, alkohol, drogu; svaki čovek koji im se preda, posle kraćeg ili dužeg vremena uočava da mu oni štete zdravlju, psihičkom ili fizičkom, najčešće i jednom i drugom. Samo je minimalan broj ljudi koji ih, uočivši škodljivost ovih otrova, ostavlja zauvek.
Nešto slično odigrava se i neumerenim uzimanjem hrane, preteranim radom, lišavanjem sebe na duže vreme dovoljnog sna itd. Ako ovome dodamo brz način života i onda kada to nije neophodno (ovde možemo mirno da spomenemo pogibeljno brzu vožnju), sticanje imovine preko granica potrebnog, moramo se u čudu pitati, kako se to i zašto ljudska aktivnost počela da okreće protiv samog čoveka, uništavajući ga telesno i duševno, brže ili sporije.
Koji je uzrok svih bolesti?
Najveći broj bolesti u savremenom svetu uzimamo samo kao primer širom rasprostranjenu grizlicu (čir) želuca ili dvanaestopalačnog creva, hronični kolitis, astmu, oboljenja štitnjače, infarkt srca,, oboljenja krvnih usdova sa visokim krvnim pritiskom pa delimično i rak – psihosomatske su bolesti, što znači bolesti čiji uzrok u prvom redu treba tražiti u nesrećnom, konfliktnom, neuravnoteženom psihičkom životu čoveka.
Da li čovek onda još uvek voli sebe? Ako su dosadašnji primeri bili dovoljno ubedljivi, oni kao da pokazuju neko pojačano osećanje krivice u čoveku danas i u isto vreme njegovo nesvesno samokažnjavanje. Šta je to današnji čovek skrivio i prema kome je kriv?
Ljubi bližnjeg svoj kao sebe samoga
Davno smo čuli i znamo za zapovest, ljubi bližnjeg svog kao sebe samoga! Možemo li ceniti i zavoleti bližnjeg, a ne ceniti niti voleti sebe? Tako nešto jednostavno nije moguće. Ali nije nemoguće ni obratno: poštovati i na pravi način voleti sebe, a ni poštovati niti voleti bližnje. Iznenađenje može da bude veliko za čoveka koji ne poznaje skrivene dubine ljudske duše kada čuje za psihološku istinu: sebičan čovek je čovek koji ne voli sebe!
Ako je „Bog mrtav“ biće uskoro mrtav i čovek
Gde bi trebalo da potražimo koren današnjem, sve rasprostranjenijem osećanju ravnodušnosti čoveka prema drugom čoveku i s tim u vezi skriveno osećanje neprijateljstva čoveka prema samom sebi? Mislim najpre u izgubljenoj njegovoj veri u Boga, istakao je Vladeta Jerotić.
Tačno je rečeno: ako je “ Bog mrtav“ biće uskoro mrtav i čovek. Ali nije, naravno, umro ni Bog ni čovek. Oni su samo na novom putu međusobnog nalaženja. Bez istinske i doživljene vere u Boga i s njom u vezi bogoljublja, nema ni čovekoljublja i bogoljublja nego završi u sebemržnji.
Grane nekog lepog, rascvetalog drveta nikad ne promišljaju da bi mogle postojati sme za sebe, bez stabla i korena koji ih hrani. Odkud čoveku ohola ideja da je on sebi dovoljan? Odkade se ovako čovek uzneo iznad svog Tvorca, na sve strane vidimo osušene grane bez ploda, koje zlokobno i žalosno ukazuju da su sokovi iz korena drveta presušili.
Važnost pokajanja i samokažnjavanja
Vladika Nikolaj Velimirović je jednom rekao da jedino što čoveka može spasiti od neminovnih kazni je pokajanje i samokažnjavanje. on je ovo izrekao davno pre rata, kada još nije bilo spomena o psihosomatskoj medicini koja danas uči nešto slično. Vreme je stiglo da i u javnom i u privatnom životu otvoreno i iskreno kažemo šta smo i gde sve pogrešili.
Mora se ići do kraja u ispovedanju počinjenog zla, bilo da je ono učinjeno s dobrom ili lošim namerama ( I put do pakla je popločan dobrim namerama). Pa i to nije dovoljno. Ovo ispovedanje treba da bude praćeno katarzom, unutrašnjim očišćenjem, kroz patnju i suze, doživljenim pokajanjem. Samo tako je moguće sebe grešnika ponovo u sebe primiti i zavoleti. A onda se neminovno i prirodno opet vole ljudi i voli Bog. Novo sebeljublje rađa čovekoljublje, a ovo bogoljublje.
Ako za ovaj podvig nisu spremni i sposobni, kako oni koji su odgovorni za upravljanje državom, tako i oni (i ti isti) koji su odgovorni pred sobom kao pojedinci – a to mi smo svi mi – ostaje i dalje samokažnjavanje kao mučan, bolan, zaobilazan, pa i neizvestan put koji možda vodi, hoćemo da verujemo, takođe do spasa i kazni za greh.
Jer izlaz iz greha, koji smo nesumljivo svi ovde počinili, jeste pokajanje ili samokažnjavanje. Bog od nas očekuje i nudi kajanje, a ne samokažnjavanje. Samokažnjavanje je ljudski pokušaj spasenja.
