Stvorivši čoveka kao krunu svoga stvaranja, Gospod mu je odredio i posebno mesto na zemlji – raj (vrt) u Edemu, koji se nalazio na istoku. Savremeni istraživači smatraju da se mesto zemaljskog raja nalazilo u južnom delu mesopotamske ravnice, između Vavilona na severu i Persijskog zaliva na jugu. To mesto može se nazvati kolevkom čovečanstva.
Gospod Bog je, naselivši čoveka u raju, zapovedio da obrađuje i čuva Edemski vrt.
Bog je dozvolio Adamu i Evi da jedu plodove sa svih drveća u raju, ali im je zabranio da kušaju plod sa drveta poznanja dobra i zla.
Ovo drvo bilo je stvarno, a ne simbolično. Sveti Jovan Zlatousti ovako objašnjava njegov naziv: „Božanstveno Pismo nazvalo je ovo drvo drvetom poznanja dobra i zla, jer je pred njim trebalo da se dogodi ili prestup ili očuvanje zapovesti“ (Besede na knjigu Postanja, XVI, 6).
Zašto su Adam i Eva prekršili Božiju zapovest?
U Bibliji se kazuje da je zmija, koju je đavo uzeo kao oruđe za sablazan praroditelja, počela da ih nagovara da prekrše Božiju zapovest: „Zar je Bog zaista rekao da ne jedete ni sa jednog drveta u raju?“ (Post 3, 1). Eva je potvrdila da im je Bog zabranio da kušaju te plodove i upozorio ih: „Ne jedite ih i ne dotičite ih se, da ne umrete“ (Post 3, 3).
Đavo je na to izrekao laž koja je postigla svoj cilj, jer je u duši Eve pobudila gordost: „Ne, nećete umreti… nego će vam se u onaj dan kada okusite, otvoriti oči, i bićete kao bogovi, znajući šta je dobro i šta je zlo“ (Post 3, 4–5).
Poverovavši kušaču i sablaznivši se izgledom zabranjenog ploda, Eva ga je ubrala, okusila i dala Adamu, koji je takođe jeo. Vina Adamova bila je teža, jer je on lično od Boga primio ovu zapovest još pre stvaranja Eve. On je dodatno otežao svoj prestup pokušajem da se opravda i svali krivicu na Evu: „Žena koju si mi dao – ona mi je dala plod sa drveta, i ja sam jeo“ (Post 3, 12).
Sveti oci kažu da je grehopad proistekao iz zavisti đavola. Ipak, Tvorac je čoveku darovao slobodnu volju, zbog čega glavna krivica pada na naše praroditelje.
Posledice grehopada
Pri stvaranju, čovek je bio čist i nevin. Zahvaljujući takvom moralnom ustrojstvu, on je bio u neposrednom opštenju s Bogom. U skladu sa tom prvobitnom harmonijom, nije postojala potreba za religijom, jer je čovek živeo u savršenom odnosu sa svojim Tvorcem. Međutim, prestupivši ispitnu zapovest, čovek je narušio prvi zavet koji je Bog ustanovio u raju.
Prestup praroditelja imao je duboke posledice po ljudsku prirodu, odredivši čitavu dalju sudbinu čovečanstva. Jer čovek, stvoren od Boga, svesno i slobodno poželeo je da umesto Božije volje uspostavi svoju sopstvenu volju kao osnovni životni princip.
Bivstvovanje izvan Boga za čoveka predstavlja smrt
Ovaj pokušaj stvorene prirode da utvrdi sopstvenu autonomiju grubo je izobličio Božanski stvaralački plan i doveo do narušavanja poretka koji je Bog ustanovio. Neizbežna posledica ovoga bila je odvajanje od Izvora života.
Bivstvovanje izvan Boga za ljudski duh jeste smrt – u bukvalnom i tačnom značenju te reči. Sveti Grigorije Niski piše da onaj ko je udaljen od Boga, neminovno prebiva izvan svetlosti, izvan života i izvan netruležnosti, jer se sve to nalazi jedino u Bogu.
Udaljavajući se od Tvorca, čovek postaje plen tame, prolaznosti i smrti. Po rečima istog svetitelja, niko ne može postojati a da nije u Suštom.
Grehopad praroditelja narušio je prvobitnu harmoniju postojanja sveta. Iz zemlje su umesto nekadašnjeg blagodatnog roda počeli da niču trnje i korov. Ne samo Adamu, već i svim budućim pokolenjima, bilo je suđeno da hranu stiču u znoju lica svoga.
Hristos – Novi Adam
Gospod Isus Hristos, ovaploćeni Sin Božiji, došao je na svet da obnovi čoveka i isceli palu ljudsku prirodu. Sveti apostol Pavle naziva Hrista Novim Adamom (1. Kor 15, 45), jer je On svojom poslušnošću Bogu ispravio Adamovu neposlušnost. Tamo gde je Adam pao u gordost, Hristos je pokazao smirenje.
Gde je Adam izabrao svoju volju umesto Božije, Hristos je rekao: „Ne kako ja hoću, nego kako Ti“ (Mt 26, 39). Gde je Adam doneo smrt celom čovečanstvu, Hristos je darovao život kroz Svoje vaskrsenje.
Vaskrsenje – pobeda nad smrću
Najveći neprijatelj čoveka posle grehopada bila je smrt. Hristos je Svojim vaskrsenjem pobedio smrt u korenu, oslobodivši čoveka od njene vlasti. Sveti Jovan Zlatousti u svojoj Vaskršnjoj besedi trijumfalno objavljuje: „Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, ade, pobeda?“ (1. Kor 15, 55).
Vaskrsenje Hristovo nije bilo samo Njegov lični trijumf, već je ono označilo vaskrsenje celokupne ljudske prirode. Hristos je kao Bogočovek uzeo na sebe palu ljudsku prirodu, očistio je, osvetio i uzneo na nebesa. Svojim vaskrsenjem otvorio je vrata večnog života svakom čoveku koji Ga verom prihvata.
Obnova čovečanske prirode kroz Crkvu
Hristos je osnovao Crkvu kao tajanstveno Telo u kojem čovek dobija isceljenje od posledica grehopada. Krštena osoba se kroz Svetu tajnu krštenja sjedinjuje sa Hristom, umire starom, palom čoveku i vaskrsava kao novi čovek u Hristu (Rim 6, 3–5).
Sveta tajna Pričešća, kojom vernici primaju Telo i Krv Hristovu na Svetoj Liturgiji, daje istinski život i obnavlja čovekovu prirodu.
Preobražena ljudska priroda
Vaskrsenjem je Hristos pokazao kakav je čovek pozvan da bude – nepropadljiv, besmrtan, obožen. Ovo se najjasnije vidi u Njegovom proslavljenom telu nakon vaskrsenja: Hristos prolazi kroz zatvorena vrata, javlja se učenicima, ali i dalje ima opipljivo telo (Lk 24, 39). Njegovo vaskrsenje postaje praobraz budućeg vaskrsenja svih ljudi.
Hristovo vaskrsenje predstavlja obnovu ljudske prirode i otvaranje puta ka večnom životu. Dok je grehopad odvojio čoveka od Boga, vaskrsenje je ponovo uspostavilo zajednicu sa Njim. Dok je Adamovom neposlušnošću nastupila smrt, Hristovom poslušnošću smrt je pobeđena. Vaskrsenjem se čovekova priroda ispravlja, isceljuje i preobražava, darujući svima koji veruju nadu na večni život u zajednici sa Bogom.
