Створивши човека као круну свога стварања, Господ му је одредио и посебно место на земљи – рај (врт) у Едему, који се налазио на истоку. Савремени истраживачи сматрају да се место земаљског раја налазило у јужном делу месопотамске равнице, између Вавилона на северу и Персијског залива на југу. То место може се назвати колевком човечанства.
Господ Бог је, населивши човека у рају, заповедио да обрађује и чува Едемски врт.
Бог је дозволио Адаму и Еви да једу плодове са свих дрвећа у рају, али им је забранио да кушају плод са дрвета познања добра и зла.
Ово дрво било је стварно, а не симболично. Свети Јован Златоусти овако објашњава његов назив: „Божанствено Писмо назвало је ово дрво дрветом познања добра и зла, јер је пред њим требало да се догоди или преступ или очување заповести“ (Беседе на књигу Постања, XVI, 6).
Зашто су Адам и Ева прекршили Божију заповест?
У Библији се казује да је змија, коју је ђаво узео као оруђе за саблазан прародитеља, почела да их наговара да прекрше Божију заповест: „Зар је Бог заиста рекао да не једете ни са једног дрвета у рају?“ (Пост 3, 1). Ева је потврдила да им је Бог забранио да кушају те плодове и упозорио их: „Не једите их и не дотичите их се, да не умрете“ (Пост 3, 3).
Ђаво је на то изрекао лаж која је постигла свој циљ, јер је у души Еве побудила гордост: „Не, нећете умрети… него ће вам се у онај дан када окусите, отворити очи, и бићете као богови, знајући шта је добро и шта је зло“ (Пост 3, 4–5).
Поверовавши кушачу и саблазнивши се изгледом забрањеног плода, Ева га је убрала, окусила и дала Адаму, који је такође јео. Вина Адамова била је тежа, јер је он лично од Бога примио ову заповест још пре стварања Еве. Он је додатно отежао свој преступ покушајем да се оправда и свали кривицу на Еву: „Жена коју си ми дао – она ми је дала плод са дрвета, и ја сам јео“ (Пост 3, 12).
Свети оци кажу да је грехопад проистекао из зависти ђавола. Ипак, Творац је човеку даровао слободну вољу, због чега главна кривица пада на наше прародитеље.
Последице грехопада
При стварању, човек је био чист и невин. Захваљујући таквом моралном устројству, он је био у непосредном општењу с Богом. У складу са том првобитном хармонијом, није постојала потреба за религијом, јер је човек живео у савршеном односу са својим Творцем. Међутим, преступивши испитну заповест, човек је нарушио први завет који је Бог установио у рају.
Преступ прародитеља имао је дубоке последице по људску природу, одредивши читаву даљу судбину човечанства. Јер човек, створен од Бога, свесно и слободно пожелео је да уместо Божије воље успостави своју сопствену вољу као основни животни принцип.
Бивствовање изван Бога за човека представља смрт
Овај покушај створене природе да утврди сопствену аутономију грубо је изобличио Божански стваралачки план и довео до нарушавања поретка који је Бог установио. Неизбежна последица овога била је одвајање од Извора живота.
Бивствовање изван Бога за људски дух јесте смрт – у буквалном и тачном значењу те речи. Свети Григорије Ниски пише да онај ко је удаљен од Бога, неминовно пребива изван светлости, изван живота и изван нетрулежности, јер се све то налази једино у Богу.
Удаљавајући се од Творца, човек постаје плен таме, пролазности и смрти. По речима истог светитеља, нико не може постојати а да није у Суштом.
Грехопад прародитеља нарушио је првобитну хармонију постојања света. Из земље су уместо некадашњег благодатног рода почели да ничу трње и коров. Не само Адаму, већ и свим будућим поколењима, било је суђено да храну стичу у зноју лица свога.
Христос – Нови Адам
Господ Исус Христос, оваплоћени Син Божији, дошао је на свет да обнови човека и исцели палу људску природу. Свети апостол Павле назива Христа Новим Адамом (1. Кор 15, 45), јер је Он својом послушношћу Богу исправио Адамову непослушност. Тамо где је Адам пао у гордост, Христос је показао смирење.
Где је Адам изабрао своју вољу уместо Божије, Христос је рекао: „Не како ја хоћу, него како Ти“ (Мт 26, 39). Где је Адам донео смрт целом човечанству, Христос је даровао живот кроз Своје васкрсење.
Васкрсење – победа над смрћу
Највећи непријатељ човека после грехопада била је смрт. Христос је Својим васкрсењем победио смрт у корену, ослободивши човека од њене власти. Свети Јован Златоусти у својој Васкршњој беседи тријумфално објављује: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, аде, победа?“ (1. Кор 15, 55).
Васкрсење Христово није било само Његов лични тријумф, већ је оно означило васкрсење целокупне људске природе. Христос је као Богочовек узео на себе палу људску природу, очистио је, осветио и узнео на небеса. Својим васкрсењем отворио је врата вечног живота сваком човеку који Га вером прихвата.
Обнова човечанске природе кроз Цркву
Христос је основао Цркву као тајанствено Тело у којем човек добија исцељење од последица грехопада. Крштена особа се кроз Свету тајну крштења сједињује са Христом, умире старом, палом човеку и васкрсава као нови човек у Христу (Рим 6, 3–5).
Света тајна Причешћа, којом верници примају Тело и Крв Христову на Светој Литургији, даје истински живот и обнавља човекову природу.
Преображена људска природа
Васкрсењем је Христос показао какав је човек позван да буде – непропадљив, бесмртан, обожен. Ово се најјасније види у Његовом прослављеном телу након васкрсења: Христос пролази кроз затворена врата, јавља се ученицима, али и даље има опипљиво тело (Лк 24, 39). Његово васкрсење постаје праобраз будућег васкрсења свих људи.
Христово васкрсење представља обнову људске природе и отварање пута ка вечном животу. Док је грехопад одвојио човека од Бога, васкрсење је поново успоставило заједницу са Њим. Док је Адамовом непослушношћу наступила смрт, Христовом послушношћу смрт је побеђена. Васкрсењем се човекова природа исправља, исцељује и преображава, дарујући свима који верују наду на вечни живот у заједници са Богом.
