Josifa Visarionoviča Staljina rehabilitovao je narod. Dobitnici „novog vremena“, srebroljubi i gordi znalci poželjnih istina, tu su zatvarali i oči i nos. Neupitno su znali da „časni ljudi“ u tome ne učestvuju. Rezultat ih je ponizio.
5. marta 1953. umro je sovjetski diktator gruzijskog porijekla Josif Visarionovič Džugašvili Staljin, koji je metodama političke strahovlade i neograničenom ličnom vlašću upravljao SSSR-om 29 godina. Kao učenik bogoslovije pristupio je socijaldemokratskim kružocima, potom boljševicima.
Prije Oktobarske revolucije 1917. organizovao je akcije terorista koji su, prema nalogu vođe boljševika Vladimira Lenjina, izvodili razbojničke napade na banke i konvoje radi pljačke novca. U partijski Politbiro i Vojno-revolucionarni komitet je ušao u oktobru 1917, a od aprila 1922. do smrti u martu 1953. bio je generalni sekretar partije.
Poslije smrti Lenjina u januaru 1924. vješto je koristio borbe u partijskom vrhu i jednog po jednog fizički je – uglavnom poslije montiranih političkih procesa – eliminisao, sve koji bi mogli da mu ugroze vlast. Vremenom je to postao razrađen sistem terora s ogromnom mrežom zatvora i koncentracionih logora u koje su slati milioni ljudi.
Izgradio je kult svoje ličnosti u SSSR-u, što je postepeno zahvatilo gotovo sve komunističke partije u svijetu. Čistke je započeo 1934. i likvidao je praktično sve stare boljševike, partijske, državne i armijske rukovodioce, mnoge rukovodioce Kominterne i čitava rukovodstva stranih komunističkih partija, uključujući jugoslovensko.
U otadžbinskom ratu protiv nacističke Njemačke i njenih saveznika od 1941. do 1945. bio je vrhovni komandant oružanih snaga, učestvovao je na međunarodnim konferencijama u Teheranu, na Jalti i u Potsdamu, prihvatio je podjelu interesnih sfera poslije Drugog svjetskog rata u Evropi i Aziji. Stvorio je 1947. Informacioni biro komunističkih partija, pomoću kojeg je nastojao da obezbijedi uticaj u komunističkom svijetu poslije raspuštanja Kominterne i 1948. je pokušao da se obračuna s jugoslovenskim rukovodstvom. Doprinio je zaoštravanju međunarodnih odnosa u vrijeme hladnog rata i okrnjio je ogroman ugled SSSR stečen odlučujućom ulogom u slamanju fašizma u Drugom svjetskom ratu.
Bilo je to vreme „pod senkom rusomrzilačke vlasti“, koja se zvala perestrojka, kad je Dragoš Kalajić na moskovskom bulevaru, „preširokom i predugom, kao da ga je Josif Visarionovič odmeravao i otvarao za potrebe podsticanja preobražaja ljudi u džinove“, naišao na devojku „čije su lepo lice naružili znaci gladi i promrzlosti, odevenu u sive dronjke muškog kaputa“.
Na dvadeset ispod nule „sedela je, na tronošcu, pred praznom kartonskom kutijom, po kojoj je, dirljivim osećanjem za lepotu simetričnog poretka, razastrla, kao neku lepezu, jednoliste primerke Radničke Rusije, sa fotografijom Josifa Visarionoviča preko cele prve stranice.
U levom uglu stajale su značke sa zlatnim profilom Staljina na crvenoj osnovi a u desnom značke sa simbolizmom ukrštenog srpa i čekića.
Po odeći čoveka koji je stajao pred njom devojka je zaključila da je zapadnjak, „dakle jedan iz hordi pljačkaša i krvopija što navaljuju na Rusiju, lišenu odbrane, da bi se bogatili njenom nesrećom“. Iz sve njene bede, stranac je strelja pogledom koji je „bio je prožet najdubljim prezirom, kakav nikad u svom životu nisi iskusio“ i imala je snage da odapne strelu prkosa, „zategnutu na luku poniženosti ali i nesalomivosti bića“: „I like Stalin!“
Onda se tu na licu mesta potvrdila narodna izreka da „odelo ne čini čoveka“ i „pred moskovskim Trgom Revolucije preko tuge slovenskog saosećanja“ do devojke je stigao odgovor: „Ja tože ljublju tavariš Staljin!“
Stranac, kakvih nije mnogo svraćalo tih godina u Moskvu, uzeo je primerak Radničke Rusije i značku s likom Staljina, koju je „istog časa zadenuo za rever crnog večernjeg odela, plativši to najvećom raspoloživom novčanicom“ a ona je „htela da vrati preveliku novčanicu i da pokloni list sa značkom“.
Ali čovek u odelu stranca je „objasnio da je to samo skromni prilog pokretu za rehabilitaciju Staljina, koji je razorenu rusku državu uspeo da obnovi, izjalovivši sve naume njenih dušmana“.
Narodna rehabilitacija
Perestrojka je već istorija, a ova epizoda pokazuje da ko Rusiju gleda očima Dostojevskog, da su prezreni i bedni iz prostog naroda, u stvari, oni koji „čuvaju ono što su izgubili najbolji ljudi inteligencije“ (V. Solovjov) može računati da razume kud ide ovaj svet.
Dve decenije kasnije (2017), kad su pitali Ruse ko su najvažniji ljudi u istoriji sveta, oni su na prvo mesto stavili – tavariša Staljina. Ispred Puškina, Lenjina, Petra Velikog, Ajnštajna, Njutna, Gagarina, Tolstoja. I Vladimira Putina, čije delo „prezreni i bedni“ nisu morali da potajno vole.
Josifa Visarionoviča Staljina rehabilitovao je narod. Dobitnici „novog vremena“, srebroljubi i gordi znalci poželjnih istina, tu su zatvarali i oči i nos. Neupitno su znali da „časni ljudi“ u tome ne učestvuju. Rezultat ih je ponizio.
Mržnja ruskih liberala
Od „velike legende“ o zločincu ostale su froncle propagandnog bilborda preko kojih ovih dana Zahar Prilepin ispisuje „Pismo drugu Staljinu“ ruskih liberala. Otkad su oni zemlju oslobodili staljinizma stvarnost je nepodnošljivo pratila logiku Jednog skromnog predloga Džonatana Svifta Kako da irska deca ne budu na teretu svojim roditeljima i otadžbini.
Dakle: „Mi smo se nastanili u tvom socijalizmu“, javljaju ruski liberali zločincu koji je uništio sve. Ali „mi smo zaradili milione u fabrikama koje su izgradili tvoji robovi i tvoji naučnici. Mi smo doveli do kraha preduzeća koja si ti podigao a dobijeni novac preneli preko granice i sagradili sebi palate.
Hiljade pravih palata. Ti nikad nisi imao takvu vilu, rugobo rošava. Mi smo prodali ledolomce i atomske brodove koje si ti usidrio i sebi kupili jahte.“ Što je još gore: „Ti si očuvao život našem rodu. Da tebe nije bilo naše dedove i pradedove podavili bi u gasnim komorama brižljivo raspoređenim od Bresta do Vladivostoka, a naše pitanje bilo bi konačno rešeno…
Mi ne želimo da tebi budemo zahvalni za svoj život i život svog roda, brkata kujo. Ali potajno mi znamo: da tebe nije bilo – ne bi bilo nas.“
Ali kad ih već ima, oni naglas svedoče o tome da je Staljin želeo da započne rat, „iako nismo našli nijedan dokument koji to argumentuje. Mi govorimo da si ti ubio sve crvene oficire, a ponekad čak i uzdižemo na pijedestal vojne eksperte koje si ti ubio, a one koje nisi ti ubio mrzimo i gazimo. Ti si ubio Tuhačevskog i Bljuhera, ali si ostavio Vorošilova i Buđonija.
Zato su poslednja dva tupoglavci i izrodi. Da se desilo obrnuto i Tuhačevski i Bljuher ostali živi, onda bi oni bili tupoglavci i izrodi.“ Ruski liberal je široka duša i oprostio je „sve i svima, mi nismo oprostili samo tebi“.
I neće, ali znaju da su miljenici sudbine, jer „u tvoje vreme utemeljene su osnove za osvajanje kosmosa – da si ti poživeo malo duže poletanje u kosmos desilo bi se za tvoga života – a to bi bilo potpuno nepodnošljivo…
Da, sem toga, u tvoje vreme stvorili smo atomsku bombu – što je spaslo svet od nuklearnog rata, a ruske gradove od američkih nuklearnih udara, posle kojih bi umesto Pitera bila topla i svetlucavo-fosforna Hirošima, a umesto Kijeva – oblačni i mirni Nagasaki. I to bi bio trijumf toliko drage nam demokratije…
Ti si učinio Rusiju onim što ona nikada nije bila – najjačom zemljom na zemaljskoj kugli. Nijedna imperija tokom čitave istorije čovečanstva nikada nije bila jaka tako kao Rusija u tvoje vreme.“
I zaista, šta da kaže pošten liberal nego: „Kome se sve ovo može svideti?“ Jer, „mi smo ti za sve dužni. Neka si proklet.“ Potpis: Ruska liberalna javnost.
Dužina ovog citata, na ovom mestu, čini mi se smislenom. On se može uzeti kao ubedljiv spomenik Staljinovom činjenju, a koje je uverljivo, slikovito i precizno dokumentovano u spisu koji se pojavio 2002. kao dvotomna knjiga naslovljena – Generalisimus. Taj spis je učinio mogućom ovu Prilepinovu nadvremensku egzibiciju.
Vladimir Karpov nije staljinista. Pre je imao razloga da završi kao trockistički liberal. Izuzetno talentovani bokser, prvak Uzbekistana u srednjoj kategoriji i polaznik obaveštajne škole, on 1941. nije mogao da se uzdrži da ne oponira opštem horu Staljinovih obožavalaca.
Iz lagodnog studentskog života staljinistički sud ga je bacio u Sibir. Otad, sva nada se zgrčila u iščekivanje da mu se usvoji molba da mu taj pakao zamene paklom na frontu na kome su nemačke trupe napredovale zastrašujućom brzinom, tako da je na stolu vrhovnog komandanta bio plan za evakuaciju Moskve pred dva miliona nemačkih vojnika, tri puta više od Napoleonove vojske.
Mladi ratnik je postao heroj Sovjetskog Saveza. A njegova operacija zarobljavanja 79 „živih jezika“ 1944. znamenit je čin iz Otadžbinskog rata. Od 1947. pa do Staljinove smrti 1953. bio je i član Generalštaba Crvene armije.
Vanserijski talentovan pisac dokumentarne proze.
Ostavio je 12 knjiga, između ostalog i trotomno delo o maršalu Žukovu, koji je bio tačka – i generalisimusove ljubomore i Staljinove sposobnosti da prašta i izvini se. Kad čitalac počne da čita Generalisimusa, plovi između bezbroj dokumenata kao beli medved između santi leda u proleće.
Veština s kojom Karpov koristi dokumente – odluke, proglase, zaključke, rezolucije ali i dnevnike, beleške, svedočenja, pa i intervjue koje je pravio s ljudima velikih uloga, od Molotova do Ficroja Meklina – čine tekst čitljivim, gotovo, kao kriminalni roman.
Trocki i američke federalne rezerve
Od činjenice da je druga žena Lava Trockog bila kćerka „milionera Životovskog, koji je zajedno s bankarima Varburgom i Šifom finansirao revolucionarna previranja u Rusiji“ (Jakov Šif i braća Varburg finansirali su i revoluciju 1905. preko banke „Kun, Leb i ko“ koja je „jedna od pet banaka američkih Federalnih rezervi“) do istraživanja da li je Staljin umro prirodnom smrću ili ga je otrovao Berija, preko paralelnog praćenja vojnih operacija iz Staljinovog i Hitlerovog štaba, insajderskih priča o susretima Staljina i Mao Cedunga, Titovih manevara između Čerčila i Staljina, susreta s Kim il Sungom koji za posledice ima i današnju moć Severne Koreje – pisac Karpov neće dozvoliti čitaocu da i u jednom trenutku oseti dosadu.
Veliki stvaraoci istorije XX veka pojavljuju se kao ljudi od krvi i mesa dovedeni u situacije da donose sudbinske odluke – oni i greše, i podležu slabostima karaktera, prinuđeni su da na svet koji uređuju gledaju kao na veliku šahovsku tablu. Osnovne koordinate su zadate. Igrači ne mogu izaći iz tog „carstva nužnosti“.
Rusiju je Hitler u „Majn kampfu“ odredio kao novi prostor za širenje i zato nema osnova za prijateljski odnos. Tek taktički. Nema bitne razlike u pristupu Čerčila koji se 1918. kao okupator iskrcavao i pucao u Murmansku i Arhangelsku.
Slične misli morile su krajem XX veka i Madlen Olbrajt, Klintona, Blera. Staljin je pola veka bio nepremostiva brana tim „velikim putanjama“. I plus, inspirisao je a i podržavao druge da se ponašaju na isti način. Da se ne pokoravaju „dobrom osvajaču“. Postoji li veći zločinac za Zapad?
Nemilosrdna propaganda
Besprizorna zapadna, a onda posle njegove smrti i Hruščovljeva propaganda, stvorile su od Staljina likvidatora bez ljudskih crta.
Ni u snu niste mogli zamisliti da taj čovek, koji je posle pretvoren u hipermonstrumski konstrukt nazvan „kult ličnosti“, 1938. kad mu donesu fantazmagorične i staljinouvlakačke „Priče o Staljinovom detinjstvu“, odluči da se to hvalospevno đubre spali i nikako ne dođe do dece. Ali to je činjenica.
I postoji more takvih činjenica.
Ipak, najvažnija odlika sadržaja u Generalisimusu je da knjiga nije pisana s namerom da se Staljinu vrati oreol staljinističkog sveca. On je tu i svemoćnik i nemoćnik.
U Korsun-Ševčenkovskoj operaciji početkom 1944, on će se kao vrhovni komandant tako ljubomorno svetiti maršalu Žukovu da će u svim izveštajima i odavanju priznanja izostavljati Prvi ukrajinski front, koji je inače činio polovinu učesnika.
Njegovi naslednici posle smrti pokazaće se kao još dosledniji staljinisti. U šestotomnoj Velikoj istoriji otadžbinskog rata 1941–45. koja je izašla 1961. ni u delu o Staljingradskoj bici, na 73 strane, nigde se ne spominje Staljin. Staljin se sa Žukovom svađao, ali i mirio.
Njegovi naslednici se nikad nisu pomerali ni za milimetar. Staljina je iz mraka vratio narod. Njegove naslednike mrak neće pustiti. Generalisimus je knjiga koja tom izuzetnom činu daje činjenični smisao.okumentarnost ove knjige je na nivou najboljih dokumentarnih pripovesti Bi-Bi-Sija, samo je njena tačka gledišta ruska.
To je delo koje podriva monopol – priče iz Centra. Jer, istoričar iz Centra, uljudno rečeno, „zaboravlja da sami principi ili aksiomi njegove nauke sadrže kulturne elemente (te su otuda naučno nedokazivi) i da čitav njegov trud služi nenaučnom i kulturno-istorijskom cilju sistema u kome živi“.
Znani južnoamerički „filozof oslobođenja“ Enrike Dusel veli da je taj globalno instalirani scijentizam „važeća ideologija u Centru, suptilna je ideologija koja, iako manje naivna od svakodnevice čoveka s ulice, nosi veću opasnost jer pruža instrumente neophodne za uspostavljanje moći centra nad periferijom“.
Rat oko Staljina slučaj je za primerni uvid. U interpretaciji najvažnijih događaja u istoriji XX veka Centar je svog protivnika ocrtao kao ubicu i zver, a njegovi lideri – saveznici Sovjetskog Saveza (!?) – koji su učestvovali u istim događajima, u istoj areni, na istoj strani fronta, delali po istim pravilima – dobrotvori su i oslobodioci sveta. Vrhunac cinizma je beskrajna briga Centra da zaštiti od zlog Staljina ne samo svoje građane nego i sovjetske građane kojima se kao nagrada nudi da budu robovi sjaja liberalne demokratije.
Referentna tačka
I danas, i u Rusiji, ima ušiju koje u tome ne nalaze nelogičnost. Baš kako Zahar Prilepin ispisuje velike misli poststaljinističke „ruske liberalne javnosti“: „Ti nisi hteo da se dogovoriš sa ’zapadnim demokratijama’, uprkos činjenici da su se neke ’zapadne demokratije’, kao što mi za sebe znamo, same odlično dogovarale sa Hitlerom, a da su druge zapadne, kao i pojedine istočne demokratije, ispovedale fašizam i gradile fašističke države.
I ne samo to, istovremeno su finansijski krugovi Sjedinjenih Američkih Država, ozareni neobičnom svetlošću, ulagali ogromna sredstva u Hitlera i njegovu okaljanu budućnost.“
U senci tog grandioznog licemerja „Tebe su mrzele i ’zapadne demokratije’i ’zapadne autokratije’, i oni isti finansijski krugovi i mrze još uvek, zato što pamte sa kim su nekad imali posla. Oni su imali posla sa nečim što je prema svim pokazateljima suprotno nama.
Ti si – druga referentna tačka. Ti si suprotnost. Ti si nosilac programa koji nikada neće moći da primi naša provincijska svest. Ti si bio na čelu zemlje koja je pobedila u najstrašnijem ratu u čitavoj istoriji čovečanstva. Mržnja prema tebi proporcionalna je samo tvojim delima.“
Evrocentrični odnos prema ostalom svetu podigao se na ego conquiro (ja osvajam). Ego cogito koje je Dekart uobličio u moto mišljenja civilizacije Cogito, ergo sum (mislim, dakle postojim) došao je kasnije i, između ostalog, služio da „humanizuje“ osvajanja koja su „smestila druge ljude, narode, druge kulture, samim tim i njihove žene i decu, u sopstvene granice kao stvari ili korisno oruđe i pokorila ih vladavinom instrumentalnog uma“ (Dusel).
Slučaj generalisimusa – i njegova činjenja i činjenja oko njega – pobuna je protiv tog reda. Ne najbolja od svih mogućih pobuna, ali jeste onakva kakva je bila moguća.
Kad je Generalisimus pisan, Karpov je u onome što je stiglo u Rusiju prepoznavao trockizam. Danas su trockistički pobednici junaci Prilepinovih ironijskih domišljanja.
A stvarnost koju oni još uvek drže normalnom jeste psihopatopolis, međuvreme rimskih „rijalitija“ i eksplozije razvrata začinjenog sodomitskim „ljudskim pravima“, posle čega će doći Kaligula da uvede konja u Senat.
(Predgovor srpskom izdanju knjige Generalisimus Vladimira Karpova, „Informatika“, Beograd, 2018)
