U stvarnosti, nisu sve mošti netruležne. Naravno, netruležnost tela je jedan od kriterijuma prilikom prikupljanja dokaza za kanonizaciju pravednika. Međutim, ovaj kriterijum nije glavni.
Utoliko je upečatljivija, međutim, činjenica o netruležnosti moštiju pojedinih svetitelja, poput Svetog Spiridona Trimifuntskog ili Svetog Jova Počajevskog. I zaista ih ima mnogo.
Crkva ne naziva sve mošti netruležnima
Međutim, još je više onih čije su mošti samo delimično netruležne, ili čak potpuno sačuvane u vidu pojedinačnih kostiju. Kao što je već rečeno, truljenje moštiju nije glavni i ne jedini znak čovekove svetosti. Dakle, svetac ostaje svetac bez obzira u kakvom se stanju nalazi njegovo telo posle smrti.
Sasvim je očigledno da je nazivati sve mošti netruležnima, na osnovu toga što su sve svetinje, pogrešno i neprihvatljivo. Zapravo, Crkva ne naziva sve mošti netruležnima i nikada ih nije nazivala. Naravno, mošti bilo kog svetitelja su svete.
Koje su mošti netruležne?
Međutim, netruležnima se mogu nazvati samo one mošti koje nisu pretrpele raspadanje od smrti svetitelja. Ovaj koncept se može primeniti i na one mošti koje su delimično sačuvane netruležne, kao što su, na primer, mošti Svetog Aleksandra Svirskog. Ali ništa više.
„Zašto se dešava da su tela jednih svetitelja potpuno netruležna, a da su druga propala do kostiju?“- pitaćete. Svetost je stanje koje se postiže verom, pokajanjem i životom po Jevanđelju. Ali, svetost je nedostižna bilo kakvim ljudskim naporom, ona je uvek dar Božiji. I ovaj poklon je isključivo lični.
Darovi blagodati daju se pravednima
Pravednik više ne prima druge darove blagodati, koji se u našem umu često povezuju sa svetošću. Dar isceljenja i drugi darovi daju se svetitelju radi onih koji od njih mogu imati koristi.
Otvorite biografiju nekog od svetitelja prošlog veka i videćete na desetine svedočanstava o isceljenjima neizlečivo bolesnih ljudi i molitvenoj pomoći u bezizlaznim situacijama. Radi svih takvih svedoka, učesnika, isceljenih, mudrih, pokajanih, darovi blagodati daju se pravednima.
Ljudi idu k netljenim moštima
Ljudi idu k netljenim moštima, u njihovoj blizini se leče, kaju se, stiču veru. U tom pogledu je sasvim razumljiva netruležnost moštiju, na primer, Kijevo-Pečerskih monaha. Ali zamislite da se svetitelj polovinu života trudio u pustinji, gde je i umro.
Ili je umro tokom masovnog istrebljenja hrišćana negde na sada muslimanskom Istoku, ili je dao zaveštanje da mu se ne odaju posthumne počasti i da mu se telo ostavi negde u divljini.
Ili je živeo na prostoru gde nije postojalo poštovanje moštiju kao takvih. Ima li smisla da se telo takvog sveca ne raspadne? Ko će od ovoga imati koristi i kako?
Drugi faktor koji je uticao negativno na sigurnost svetih moštiju
Drugi faktor koji je direktno i izuzetno negativno uticao na sigurnost moštiju mnogih svetaca, začudo, jeste ljubomora vernika. Crkveni ljudi su se uvek s poštovanjem odnosili prema moštima svetaca. A to je najgore uticalo na bezbednost mnogih relikvija. Oni su jednostavno rastavljani deo po deo.
Štaviše, bilo je trenutaka u istoriji Crkve kada je interesovanje za relikvije bilo veoma rasprostranjeno. Možete zamisliti koliko netaknutih, sačuvanih i eventualno netruležnih moštiju u to vreme nije sačuvano netaknuto do danas samo zato što je svetitelj bio poznat i poštovan.
Bez moštiju svetitelja nemoguće je osvetiti hram
Nemojte misliti da sam protiv odvajanja čestica od moštiju, pogotovo što je u nekim slučajevima to neophodno. Bez čestica moštiju mučenika nemoguće je, na primer, osvetiti presto ili izdati antimenzion za hram.
Ali čestice se međusobno razlikuju. Ako je u naše vreme odnos prema njima pažljiv i poštovan, onda u 8. ili 12. veku jedva da je neko odvajao čestice od moštiju. I opet, ako postoji jasan smisao u netruležnosti tela svetitelja, onda je nejasno kakvo je značenje u netruležnosti jednog njegovog prsta.
Hajde da završimo tamo gde smo počeli. Da, nisu sve mošti netruležne, ali, uprkos svemu, svi ostaci svetitelja su svete mošti. Odnos prema svetinji, kao što znamo, treba da bude pun poštovanja i strahopoštovanja, bez obzira šta je pred nama – netruležno telo u monumentalnoj svetinji ili mala kost u relikvijaru na ikoni.
protojerej Vladimir Pučkov
