Ovog meseca navršilo se 110 godina od kada su pogubljeni Danilo Ilić, Veljko Čubrilović i Mihajlo – Miško Jovanović, trojica pripadnika „Mlade Bosne“ i učesnikâ Sarajevskog atentata.
Trojica mučenika, protivno zakonima Austrougarske, tajno su sahranjena da njihovi grobovi ne bi postali mesta hodočašća i podsticala narod da ih slavi kao junake.
Mane Krnić, profesor crtanja u Učiteljskoj školi, tražeći pejzaže za slikanje, u blizini sela Nahoreva, od seljaka je saznao da je jedan mladić iz mlina u kojem je prespavao u noći između 3. i 4. februara 1915. godine video policajce kako kopaju rake. Posle Prvog svetskog rata Krnić je o ovome obavestio vlasti. Njihove kosti su prenesene u zajedničku grobnicu mladobosanaca na koševskom groblju. Od 1939. godine počivaju zajedno sa ostalim vidovdanskim herojima u kripti kapele vidovdanskih heroja na Koševu.
Danilo Ilić bio je učitelj, publicista, prevodilac, revolucionar. Rođen je u Sarajevu 27. jula 1889. godine. Njegov otac Ilija bio je obućar i umro je kada je Danilu bilo pet godina. Živeo je sa majkom Stojom koja je zarađivala za život perući veš bogatijim porodicama, a kasnije je svoju kuću u ulici Oprkanj br. 3 pretvorila u pansion i izdavala sobe đacima.
Ulica Oprkanj nalazi se u jezgru Baščaršije. Od 1921. pa sve do devedesetih nosila je naziv Danila Ilića, kada joj je vraćen naziv Oprkanj.
Hadžija
Ilić je posle Srpske osnovne škole završio Nižu trgovačku školu 1905. godine. Nije mogao da nađe zaposlenje pa je radio kao prodavac novina, šaptač u putujućem pozorištu i tucao je kamen po kamenolomima. Ovi teški poslovi narušili su mu zdravlje. Dobio je državnu stipendiju i upisao se u Učiteljsku školu, koju je završio 1912. godine. Po završetku škole Danilo Ilić je namešten u Avtovcu kod Gacka, gde je radio dva meseca, odakle je premešten u Foču. Tu je bio mesec dana, pa se vratio u Sarajevo. U službi Srpske narodne banke radio je pet meseci.
U junu 1913. godine Ilić je na poziv Vladimira Gaćinovića, revolucionarnog ideologa „Mlade Bosne“, otišao u Švajcarsku s pasošem farbarskog radnika Ilije Sudara. Pošto nije imao dovoljno novca za prevoz, najveći deo puta je prepešačio. U Švajcarskoj se sreo sa Gaćinovićem i sa nekoliko ruskih revolucionara. Nakon povratka iz Švajcarske, a na vest o izbijanju Drugog balkanskog rata, Ilić je pešice otišao u Srbiju. Tu je kao dobrovoljac radio kao bolničar u bolnici u Velesu, gde su bili smešteni srpski ranjenici oboleli od tifusa. Nakon završetka rata vratio se u Sarajevo. Tada je dobio nadimak Hadžija, jer je prijateljima pričao o svom putu u Švajcarsku i Srbiju.
Kritika odsustva nacionalnog pitanja
Poznat kao oštar kritičar socijaldemokratske partije zbog zapostavljanja nacionalnog pitanja i konzervativne organizacije, smatrao je da su osnovne ideje socijalizma, za koje je smatrao da podrazumevaju i pravo naroda na samoopredjeljenje, toliko iskrivljene da vođe socijaldemokratije u Bosni i Hercegovini samo što ne govore „da smo mi Bosanci srećni što smo kolonija“. Sa Jovom Šmitranom je maja 1914. godine pokrenuo radnički nedeljnik „Zvono“ u čijem je geslu sažeo svoj stav o slobodi: „Preko nacionalnog oslobođenja sveopštem oslobođenj“.
Pred Prvi svetski rat bavio se prevodilačkim poslom. Preveo je: „Plameno srce“ i „Pozdrav oslobođenom čovečanstvu“ Maksima Gorkog, „Pariska komuna i ideja države“ Mihaila Bakunjina, „Laž parlamentarizma“ Pjera Ramusa Ramija, „U tamnu daljinu“ L. Andrejeva, „Misli o umetnosti i kritici“ Oskara Vajlda. Prevod „Milost Pismo gospođe Difrez gospodinu Jakovu de Lalob“ nađen je među konfiskovanim knjigama koje su vraćene majci posle njegovog pogubljenja. Svi Ilićevi prevodi, dva pisma majci iz tamnice, nekoliko biografskih radova o njemu i pesma Alekse Šantića „Danilu Iliću i njegovim drugovima“ štampani su u „Spomenici Danilu Iliću“ koju su pripremili njegovi preživeli prijatelji 1922. godine
Poznanstvo sa Principom
Sa Gavrilom Principom upoznao se u jesen 1907. godine, kada je ovaj iznajmio sobu kod njegove majke da bi pohađao Nižu trgovačku školu u Sarajevu. Obojica su voleli da čitaju, pa su ih povezale knjige i zajedničke ideje revolucionara. Sudbina je odredila da se ova dva čoveka srećnu i postanu prijatelji da bi zapalili čitav svet svojim delom.
Mladi učitelj Ilić, spona između svih generacija mladobosanaca, vođen željom za pravdom i slobodom, uzeo je najteži krst, da bude u isto vreme ubica i žrtva, sudija i mučenik. Tehnički organizator Sarajevskog atentata je u dane pred Vidovdan hteo da odustane sumnjajući u svrsishodnost političkih ubistava. Mislio je da od atentata neće biti koristi, jer nije izabran najbolji momenat. O tome je raspravljao sa Principom koji nije hteo da odustane. Pošto Ilić nije hteo da ostavi prijatelje, nastavio je sa tehničkim pripremama za atentat. Dok su Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović nabavili oružje u Beogradu i vraćali se za Sarajevo, Ilić je regrutovao još trojicu učesnika atentata: Mehameda Mehmedbašića, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Osim organizovanja atentata, Ilić je doneo oružje (pištolje i bombe) iz Tuzle od Miška Jovanovića i podelio ga šestorici zaverenika uoči samog atentata.
Dostojanstvo
U Bosanskoj pošti objavljen je plan kretanja Franca Ferdinanda s namerom da što više ljudi izađe na ulice i pozdravi nadvojvodu. Na osnovu ovog plana Ilić je sa Principom razradio detaljan plan za izvršenje atentata i rasporedio atentatore. Šest zaverenika je podeljeno u tri grupe na udaljenosti od 300 metara. Plan je bio da prva grupa započne bacanjem bombi, a u slučaju da promaši, na red bi došla sledeća grupa.
Danilo Ilić je uhapšen na dan atentata poslepodne u svojoj kući. Na sudu je tvrdio da Srbija nije kriva za naoružavanje atentatora i da bi ona sprečila akciju mladobosanaca da je znala za nju. Osuda učesnika u Sarajevskom atentatu proglašena je 28. oktobra 1914. godine. Danilo Ilić, Veljko Čubrilović i Mihajlo – Miško Jovanović osuđeni su na kaznu smrti. Pogubljenje je izvršeno između devet i deset časova u sarajevskom garnizonu u Sarajevu 3. februara 1915. godine. Od trojice osuđenih, Ilić je obešen poslednji. Do pred samu smrt se držao dostojanstveno, što je zabeležio i jedan bečki list: „Uoči izvršenja kazne, naročito se isticao mirnim i stoičkim držanjem osuđeni učitelj Ilić“. Državni dželat Alojz Zajfrid, koji je izvršio presudu, tvrdio je da hrabrijih i mirnijih delinkvenata u svojoj praksi nije video.
Vera u opštu stvar
Ilić je bio visok rastom, prilično razvijen, duguljasta lica sa jako izrazitim crtama, koje su odavale čoveka jakih osećanja i patnji, bledolika lica, velikih, krupnih i turobnih očiju. Po tvrdnjama istoričarâ Sarajevskog atentata, nosio je uvek crnu mašnu da bi ga podsećala na prolaznost života. Od upisa u Učiteljsku školu bio je vaspitač svojih drugova pokrenuvši ih na borbu i rad, na dužnost i požrtvovanje. Danilo je verovao da sve što se radi treba da se radi za druge, za opštu stvar. Od reči je prelazio na dela preko kojih je otišao u besmrtnost. Danilo Ilić je jedan od mladobosanaca koji su život dali na žrtveniku srpske slobode.
Interesantno za Ilića kao i za većinu mladobosanaca je da nisu pili alkohol niti stupali u seksualne odnose. Za Ilića je vladalo mišljenje da izbegava žene. Ali je jednoj devojci, koja je radila u jednoj sarajevskoj poslastičarnici u koju je često svraćao, poklanjao cveće, dopisnice i knjige.
Danilu Iliću i njegovim drugovima
Sokoli sivi! Vi beste oluje
Što nose vesti sunčanijeh dana,
Gde ćemo jednom slušati slavuje
U gordom cvetu zavičajnih grana.
S Visina vaših sleteli su beli
Angeli, svuda trubama da jave:
Nedelje svetle i vidike plave
I u hram bratstva skupe narod celi.
Iz vaših srca-iz vulkana živih,
Izbiše vatre velike i lepe,
K’o zora rana svrh timora sivih.
I sva se srca ogrejaše bona,
I u tamnice studene i slepe
Sleprša pesma Spasovdanskih zvona.
Aleksa Šantić
