„Kao što je požar Troje obasjavao celu grčku starinu, tako je nesreća na Kosovu obasjavala celu srpsku narodnu i umetničku poeziju.“ (Jovan Skerlić)
Početak borbe srpskog naroda za slobodu nalazimo u `Gorskom vijencu`, gde Vuk Mićunović kaže serdaru Vukoti:
„Što spominješ Kosovo, Miloša,/ svi smo na njem sreću izgubili;/
al’ su mišca, ime crnogorsko,/ uskrsnuli s kosovske grobnice/
nad oblakom u viteško carstvo,/ đe Obilić nad sjenima vlada”
(Budimir Aleksić, „Kosovo u Njegoševom književnom djelu“, str. 314)
Autor: Dragan R. Mlađenović, NAUKA I KULTURA
`Naša je prava na Kosovu zakopana`
Naš nobelovac Ivo Andrić (1892–1975) je 24. decembra 1935. u Kolarčevoj zadužbini besedio na temu „NJEGOŠ KAO TRAGIČNI JUNAK KOSOVSKE MISLI“. Budući nobelovac je o ovoj uzvišenoj temi zabeležio sledeća zanimljiva zapažanja:
„Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska i stvarna kao hleb i voda. Namučene žene koje su se odmarale pored bremena drva na kamenoj ivici puta govorile su mu o Kosovu kao o svojoj osobenoj sudbini i ličnoj tragediji. `Naša je prava na Kosovu zakopana`, govorili su ljudi rezignirano i ne pomišljajući da je traže drugim putem do onoga koji im kosovski zavet nalaže. Celokupna sudbina svih ljudi bila je tim zavetom omeđena i upravljana. Kao u najdrevnijim legendama, koje su uvek i najveća ljudska stvarnost, svaki je na sebi lično osećao istorijsku kletvu koja je `lafe` pretvorila u `ratare`, ostavivši im u duši `strašnu misao Obilića`, da tako žive razapeti između svoje `ratarske`, rajinske stvarnosti, i viteške, obilićevske misli. Crna Gora i svet koji je izbegao u njena brda bili su kvintesencija toga kosovskog misterija. Sve što se u tim brdima rađalo, dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu.(…)
Njegoš je, kao što je neko rekao, `Jeremija Kosova`, i u isto vreme i aktivni, odgovorni borac za `skidanje kletve` i ostvarenje Obilićeve misli. Tvrđeno je da se reč `KOSOVO` pored reči `BOG` najčešće pominje u `Gorskom vijencu`. (…) U prepisci sa Rusijom kao i sa Turcima, za njega je Kosovo jedan datum koji utiče na sve odluke i rešavanje najkonkretnijih pitanja. (…) On piše Osman–paši Skadarskom: `…kad su divlje azijatske orde naše maleno no junačko carstvo razrušile, onda su moji predci i još neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačestvo i u ovijem gorama utekle`. U tim gorama se `Krstu služi, a Milošem živi`.
Reklo bi se, ipak, da je moralno poreklo i namere svih Njegoševih pregnuća najbolje shvatio umni i nesrećni stolački kapetan i hercegovački vezir Ali-paša Rizvanbegović–Stočević (1783–1851), kada je o gospodaru Crne Gore izrekao duboku istinu: „A Boga mi moga i dina, to je onaj pravi srpski BAN OD KOSOVA“. (Ivo Andrić, „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“, Srpski književni glasnik“ knjiga XLV, br. 5, 1935)
Knjiga duboke odanosti
Andrićevo poklonstvo Njegošu preuzela je i nastavila znamenita srpska spisateljica Isidora Sekulić (1877–1958). Njeno izuzetno književno delo nosi naslov „NJEGOŠU – KNJIGA DUBOKE ODANOSTI“ (Beograd, 1951).
Zanesena Njegoševim genijem Isidora je još 1937. godine posetila Cetinje, Lesendro i manastir Ostrog u koji je i Njegoš rado dolazio, radi upoznavanja tla gde je čelom pao veliki pesnik: „Gledala sam iste zvezde i isto tvrdo nebo koje je on posmatrao, te zvezde koje tamo izgledaju mnogo veće, i stravično daleke“.
Na predlog Bogdana Popovića književnog kritičara i esejiste u februaru 1939, ova književnica postala je prva žena akademik, član Srpske kraljevske akademije (danas SANU).
U svojoj knjizi o Njegošu Isidora je zabeležila misli o zaveštanju dva najznamenitija Srbina – Svetog kneza Lazara (+ 1389) i Vladike Petra Drugog Njegoša (+ 1851):
„Dva testamenta naših vrhovnih gospodara stoje kao dva plamena što se ne gase. Jedno je testament kneza Lazara, poslednjega gospodara samostalne države srpske, u času kad će sila otomanska razbiti Srpstvo. Drugo je testament Vladike Rada, najuzvišenijega od svih gospodara srpskih zemalja, nastao takođe u vreme crno, u vreme osobito energičnog spremanja Omer–pašina. Knez Lazar je umro kao svetac. Vladika Rade kao pesnik i mislilac. I jedan i drugi je sastavljao testament licem okrenut pravo u večnost, i dovršio ih bez uobičajenih svedoka i bez ičijih potpisa i jamčevina. Testament Kneza Lazara nije ni pisan ni izgovoren. Narodna pesma naša kaže da je orao doneo u kljunu poruku o propasti Srba. Uoči toga dana, dana kobi i propasti, vladar stvarno nije imao više ništa od zemaljskih poseda, nikoju zemaljsku vlast. Posle Kosovske večere Knez Lazar kao da je već krenuo bio sa zemlje, nalazio se na putu u onaj svet. Poslednjim silama svesti i slobodne volje izabrao je za sebe i ostavio narodu u amanet obraz i dušu, drukčije rečeno: carstvo nebesko iznad carstva zemaljskoga. Taj Knežev testament, taj visoki moment naše istorije, imao je kontinuitet. Polako i podzemno stigao je da se dade osetiti u testamentu onoga kome je Kosovo ispunjavalo dušu, koji se nisko klanjao drugom testatoru Kosova, Milošu Obiliću – dao se osetiti u testamentu Vladike Rada“.(…) (Isidora Sekulić, „Njegošu – Knjiga duboke odanosti“, Beograd, 1951. u zborniku „Kosovska bitka – mit, legenda i stvarnost“, Beograd, 1988, str. 199)
