Svaka Svetosavska beseda prilika je da iznova sagledamo svoj obraz u ogledalu Svetog Save. Utoliko pre to moramo da učinimo danas, kada obeležavamo 850 godina od njegovog rođenja. Ispunjavamo li Svetosavski zavet? Gde smo danas, u odnosu na prethodni Savindan?
Jer, Sveti Sava nam je pre više od osam vekova rekao ko smo, ukorenio nas u Gospodu, uspostavio naš kanon, obrazac, naš Nomokanon, Zakonopravilo. Ostatak naše duhovne istorije samo je napor, dvig da mu ostanemo verni. Da, kako se govorilo već u srednjem veku, ostanemo verni „zavetima svetih otaca naših Save i Simeona“. Opstajali smo kao narod onda kada smo ostajali verni ovim zavetima. Oni koji su ih napuštali, pre ili kasnije pretapali su se u druge vere i nacije.
Ponavljanje Starog Zaveta
Sa nama se, do dana današnjeg, ponavlja istorija Staroga Zaveta. Zavet koji je „Prvi Izrailj“ dao Gospodu na Sinaju, po izbavljenju iz egipatskog ropstva, značio je da će Jevreji poštovati Njegovu, pravu veru. Za uzvrat, Gospod će o njima brinuti, čuvaće ih, daće im zemlju, porod, pobedu nad neprijateljem. Oni će biti Njegov Izabrani Narod. Ukoliko ga napuste, stići će ih kazna i stradanje. Zakonima, verom, koju im je dao, uzdigao ih je, kako kaže Žarko Vidović, iz plemena, u narod.
Ostatak Starog Zaveta jeste pripovedanje o nastojanju, borbi Jevreja da ostanu u zavetu. Onda kada su ga napuštali, stizali su ih porazi i nestajanje. Tako se cela njihova istorija pretvorila u teološku, moralnu pripovest o trajanju i istrajavanju, o ljubavi i vernosti, o držanju date reči, o ispunjavanju obećanja, o podvigu i žrtvi podnesenoj u ime Jehove, Ljubavi i Reči.
Sveti Sava kao Mojsije
Već je Domentijan, učenik i biograf Svetog Save, nazvao srpski narod „novim Izrailjem“, „drugim Izrailjem“ i „izabranjem Božijim“. Svetog Savu poredio je sa Mojsijem. Mojsije je, kako piše Domentijan, „vožd skupu Izrailjevu“, dok je Sveti Sava „vožd srpskog otačastva“. Tvrdio je da su mu, dok je prvi Izrailj umeo da odstupi od zaveta, „deca“ Savinog „otačastva“ ostala verna.
„Čuvaj se, čedo moje slatko, da ne iziđeš iz nekog moga zaveta“ – pisao je Sveti Sava, iz Jerusalima, studentičkom igumanu Spiridonu. Kakvi su to bili zaveti? Karejskim, Hilandarskim, Studeničkim tipicima, Sveti Sava je utvrdio pravila manastirskog života. Ovde, međutim, nije reč samo o monaškom zavetu. Svojim Zakonopravilom, osnovnim pravnim spisom srpskog srednjeg veka, Sveti Sava uredio je celokupan duhovni i pravni život, kako se tada govorilo, „srpskog otačastva“, „srpske zemlje i primorske“.
Svetosavski zavet
Domentijan nas vodi u središte Svetosavskog zaveta, kada nam prenosi Savinu Besedu o pravoj veri, izgovorenu na saboru u Žiči u petak, 21. maja 1221. godine. Svetosavski zavet je, pre svega, ispovedanje i življenje pravoslavne vere, kako Sveti Sava kaže, „prave vere koja je na svetih sedam vaseljenskih sabora potvrđena i propovedana“. Tu veru primili smo mnogo pre Svetog Save. Ali on nam je, propovedajući je na našem jeziku, potvrdivši je našim duhovnim, istorijskim iskustvom, pravu veru usadio u srca i ukorenio u svesti. On nas je izbavio od jeresi.
Tako je nastalo ono što su u 20. veku Sveti Vladika Nikolaj i Prepodobni ava Justin, ali i niz međuratnih pisaca, nazivali Svetosavljem. Valja se stalno vraćati na jednostavnu definiciju koju daje Vladika Nikolaj: „Svetosavlje nije drugo do Pravoslavno Hrišćanstvo srpskog stila i iskustva, izraženo u bogougodnim ličnostima, prvenstveno su Svetom Savi Nemanjinom“.
Danas su crkve u srpskom otačastvu, pa i u rasejanju, prepune vernika. Tako možda nije u svakoj crkvi i svakoj eparhiji, ali je tako u srpskoj prestonici Beogradu. Pri tome, na Liturgijama su ponajviše mladi ljudi. To su generacije koje poznaju pravu veru, jer su u školama imale veronauku. Na istorijsku pozornicu stupile su sa litijama u Crnoj Gori. Na poziv i sa blagoslovom blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, besedio sam na litijama. Svojim očima video sam da su ubedljivu većinu „litijaša“ činili mladi ljudi. Kroz mlade, svi to znamo, možemo da naslutimo budućnost, ono što dolazi.
Duhovna obnova
Na delu je duhovna obnova srpskog naroda, u to nemam nikakve sumnje. To se ponajbolje vidi u zapadnoj Evropi i Americi, gde se nalazi ubedljiva većina našeg rasejanja. Tu su protestantske, pa i rimokatoličke crkve prazne ili poluprazne. Naše su prepune. Više nisu retki primeri stranaca koji, napušteni od svojih crkava, primaju našu veru. Takve, naročito mlade ljude, u Utrehtu, u Holandiji, okuplja mladi, obrazovani poliglota, otac Krsto Stanišić. On i njegovi parohijani upravo sada prikupljaju novac da bi otkupili tamošnju protestansku crkvu. Dobri ljudi, Holanđani, Austrijanci, Amerikanci, sa popustom nam prodaju svoje bogomolje, jer više vole da se u njima služi pravoslavna Služba Božija, nego da budu pretvorene u kafiće, restorane, hotele i klubove.
Budimo, ipak, trezveni. Mi smo, za sada, manjina. Ogromna većina naših mladih ljudi ne okuplja se u crkvama nego u tržnim centrima. Svetska moć, za sada, nije na našoj strani. U odnosu na dvomilionski Beograd, broj vernika je više nego simboličan. Koliko predstavnika naših političkih, poslovnih, medijskih elita redovno dolazi na liturgije? Mi nismo njihovi. To nas, kao u ranom hrišćanstvu, može učiniti jačim. Svi smo u ruci Gospodnjoj, kao na onoj fresci u manastiru Manasiji. Ali, On mora da nas prepozna, da smo oni koji drže datu reč, da jesmo u Njegovom Zavetu. Ako ga ne budemo dostojni, ova obnova bi, kao plamen voštanice, sa prvim jačim vetrom, mogla i da se ugasi.
Svetosavlje kao pobuna
Svetosavski zavet znači spremnost na napuštanje zemaljskog carstva i opredeljenje za Carstvo Nebesko, onako kako je učinio Sveti Sava, kada je iz palate pobegao u manastir. Svetosavlje počinje sa tinejdžerskom pobunom, kako mi na putu za Hilandar reče moj prijatelj i advokat, Dušan Stojković.
Sveti Sava u Žičkoj besedi kaže da je potrebno da kao ovce pustimo da nas Pastir uvede u naš nebeski tor: „On, Preblagi Čovekoljubac, i do nas dostiže Svojom bogatom milošću, ispravljajući naše nedostatke, hoteći kao Pastir istiniti da nas, zabludele ovce, sakupi u nebeski tor (Svoj). Dosežući do toga tora misaonim i duševnim očima (našim), mi Mu se svagda molimo pripadajući Mu u svaki čas, i ispovedajući Mu se, kako On sam daruje iskazati to ili pomisliti i neizrečeno sačuvati. I mi, satvorivši volju Njegovu, dobićemo od Njega spasenje u ovom veku i u budućem, ako verno sačuvamo zapovesti Njegove koje nam je sam Gospod zapovedio da držimo i obećao nam za to nebesku nagradu, rekavši: “Zaista vam kažem: Ko održi reč Moju neće vidjeti smrti vavijek”.“
Zaveta nema bez žrtve
Nebesko Carstvo nije samo sa one strane ovozemaljske egzistencije. Ono je, kako kažu ava Justin i njegova duhovna čada, sada i ovde. To je carstvo večnih, nepropadljivih vrednosti. Kada živimo u njima i za njih, mi jesmo u Nebeskom Carstvu. Svakoga dana mi biramo Carstvo nebesko, onda kada izaberemo ljubav, a ne mržnju, istinu a ne laž, pravdu a ne nepravdu, podvig a ne strah, vernost a ne izdaju, jednostavno otačastvoljublje, a ne pomodnu ideologiju.
Zaveta nema bez žrtve. Stari zavet prepun je primera požrtvovanja za sve ono što vodi ka Nebeskom Carstvu. No prvi Izrailj Bogu žrtvuje krave, telad, ovce, koze, grlice, brašno, testo, maslinovo ulje, tamjan, so, vino. Treba čitati Knjigu Isusa Navina. Oni pobede nad neprijateljima, koje podrazumevaju uništenje celih gradova, tumače kao potvrdu svoje izabranosti i vernosti Gospodu.
Ne marimo za Carstvo Nebesko
Novi Zavet, međutim, od nas traži da kao i Sin Božiji Isus Hristos, na žrtvu, u ime Carstva Nebeskog i ljubavi prema bližnjem, prinosimo sami sebe. U tome je važna razlika između Starog i Novog Zaveta, u tome je najdublja tajna Svetosavskog zaveta i cele naše istorije. U tome je tajna Kosovske i Kolubarske bitke; tu je tajna Jasenovca i Mauthauzena, u kome su hiljade srpskih logoraša ubijane u dva svetska rata. U tome je tajna Gorskog vijenca i Na Drini ćuprije. U tome je tajna stradalne Krajine i junačkih Košara.
Živimo li danas za Nebesko Carstvo? Plašim se da nije tako. Svojom ubedljivom većinom, Srbi za Nebesko Carstvo ne mare. Divlji individualizam i materijalizam pustoše njihove živote. Kada im pomenete žrtvu, u bilo kom obliku, njima se kosa na glavi diže. Njihovi pogledi odavno više nisu usmereni ka nebeskom Jerusalimu i Svetoj Gori, nego ka Londonu i Menhetnu. Da li će manjina, koja se okuplja na Liturgiji, promeniti nešto? To će zavisiti od Volje Božije, ali i od našeg opredeljenja.
Pokoljenja koja su izdala
Mi smo pokolenja koja su izdala Krajinu. Znam da nismo svi podjednako krivi i da i večeras među nama ima onih koji su se za Krajinu borili, ili su pomagali prognanoj braći, ili su bar u avgustu 1995. izašli na ulicu da bi javno osudili izdaju. No istorija nema previše vremena za izuzetke – ona prati glavne tokove i beleži konačne razultate.
Sada je na delu izdaja Kosova. Šta je svako od nas učinio da je spreči? Da ga nismo možda, svojim ćutanjem i pasivnošću, uz sleganje ramenima i izgovore, razmenili za zaposlenje, ovu ili onu sebičnu i jadnu dobit? Jesmo li Hristovi ili Judini, Lazarevi ili Vukovi? Lako ćemo se prepoznati u Savinom ogledalu. Naša braća u kosovskim getima, na svakodnevnom raspeću, nesumnjivo su Hristovi, Lazarevi i – Savini. A ko smo mi?
Zakonopravilo i tipici – Sveti Sava dao nam je zakone. Srbi su dugo pojmove „zakon“ i „vera“ koristili kao sinonime. Vuk Karadžić piše o Srbima „tri zakona“. Sveti Sava nas je, kroz zakone, kao Mojsije Jevreje, učinio narodom. Da li danas Srbi poštuju zakone? I ovde vrlo dobro znamo kakav je odgovor. Samo se pogledajmo u Savinom ogledalu. Kada smo počeli da gubimo svetosavsku pravnu svest, kada smo prestali da se osvrćemo na zakone? 1459, 1918, 1945?
Manjina koja spašava većinu
Hoće li danas manjina spasti većinu? Hristos i njegova mala vojska, njegovih 12 apostola, spasli su svet. Jedan Sveti Sava spasao je svoj narod. Knez Lazar i njegovi vojnici, „veliki i mali“, kako kaže savremenik, patrijarh Danilo III, izgubili su zemaljsku bitku, ali su je na nebu dobili. Za svoj narod zadobili su Carstvo Nebesko. Jedan ravanički monah, savremenik Kosovske bitke, pripoveda da se Lazar, pre bitke, „tople molitvenike Hristu ranije poslavši, Simeona, velim, novog mirotočca, i svetitelja Savu, i ove kao tvrde jemce imajući“, „i molitvama ovih naoružavši se“, „bogooca Davida reč u srcu noseći“, ovako obratio Bogu: „No, Gospode, ne predaj nas do kraja imena tvojega radi, i ne razori zavet tvoj nama, po molitvama prepodobnih i bogonosnih otaca naših, Simeona i svetitelja Save“.
Ovako bi i mi danas trebalo da se molimo. Tada će nam, molitvama našeg svetog oca Svetog Save, kao u Nebeskoj Liturgiji Vladike Nikolaja, Gospod možda oprostiti. Tada će Pastir konačno pronaći svoje izgubljeno stado i uvesti ga u svoj nebeski tor.
