Novi Seksijev album „Realtape“ (2025) donosi sve ono na šta smo već navikli od Crnog Ceraka – drogu, kriminal, „žandare“, „mračnu stranu“, „braću“ koja očas završe u Ce-zeu, i podrazumeva se preteći univerzum Ceraka, koji su oni i uneli na mapu ovdašnjeg repa. Cerak je na ovom albumu repetitivno i košmarno predstavljen prizorom žutih zgrada, koje formiraju svojevrsni lavirint – mikrokosmos iz kog nema spasa i izlaza i koji ima svoja sopstvena pravila.
Kontekst mikrokosmosa jedne lokalizovane urbane sredine, sloja ili grupe, koji ima mikrosocijalne odlike, sa svojim osobenim moralnim kodovima, različitim od onih dominantnih u makrosocijalnoj sredini, jedna je od osobenosti rep muzike generalno. Da bi se njena društvena funkcija, pa i sama pojava, razumela, to se mora imati u vidu kako se ne bi upalo u moralizam, socijalnu ignoranciju i estetički elitizam. S druge strane, jedan deo ove muzike iz komercijalnih pobuda često eksploatiše i čak afirmiše devijantne oblike društvenosti, pa se paradoksalno lokalni i zatvoreni moral jedne mikrosredine, prenosi na makrosocijalnu ravan, u društveni i kulturni mejnstrim, koristeći komercijalne kanale, kojim se do krajnosti relativizuju, ako ne i ukidaju ikakvi moralni kriterijumi.
E sad, Crni Cerak veoma vešto pravi svoju muziku i od početka ogoljeno predstavlja određene aspekte života u ovom društvu, ovom gradu i ovoj zemlji, koji mnogi jednostavno neće da vide, a pred kojima se radi makar i približno ispravne percepcije zemlje i sveta u kojima živimo nikako ne treba zatvarati oči.
Seksi (Relja Despotović), kako već naslov ovog albuma sugeriše, a kako se valjda u ovakvoj muzici podrazumeva, želi da bude i da nas uveri kako je „ril“, odnosno kako govori iz proživljenog iskustva, iz tvrdog života u kome se za sve moraš izboriti sam, koji je lišen bilo kakve sigurnosti i izvesnosti. Moral te mikrosredine podrazumeva spremnost da se izdrži, da se ostane na nogama, da se ne izdaju „braća“, a sama izdaja i kukavičluk se mere na tasu isključivo tog mikrosredinskog morala, koji se tiče vernosti svojoj ekipi, naspram onih drugih, a pre svega naspram policije.
Na prvi pogled, kod Seksija, kao i kod Crnog Ceraka uopšte, nema mnogo refleksije, a kamoli kritike tog stanja, želje da se izađe uz tog kolopleta, iz tog lavirinta, osim kroz bogaćenje, za koje je pitanje koliko omogućava ili projektuje bitno drugačiji život od onog da se bude glavni u kraju ili gengu, što ne podrazumeva suštinsku promenu sredine, načina života i vrednosti. A bogaćenje kao da je moguće jedno putem trgovine drogom ili – repovanjem o njoj.
Ali Relja mi se od početka, od kad Crni Cerak još nije bio ni blizu slave kakvu je dosegao, činio najzanimljivijim iz te ekipe, pre svega zbog svoje pre flegmatične nego melanholične pojave i glasa, koja omogućavaju da njegovo izvođenje bude doživljeno kao konstatovanje, pevanje o onom šta je i kako je u njegovom iskustvu, bez preteranog viška napaljenosti, prženja namenjenog klincima koji bi u drogi i bandama valjda trebalo da nađu alternativu zaludnom tavorenju i lažima koje projektuje vladajući sistem. Takođe, i bez viška pretencioznosti i propovedničkog ili pravedničkog žara. Sve ide dotle da kad peva o svom statusu „superstara“ ili koristi svoje umetničko ime Seksi, to ne izgleda kao hvalisanje, ali ni kao naglašena ironizacija i performans, već opet kao konstatovanje ili kao nešto usputno, ne mnogo važno, bez čega bi se moglo, ali kad je već tu neka ga. On, ukratko, deluje kao jedan od nas, kao sasvim običan momak iz kraja, koji ni ne želi da bude išta drugo i prosto koristi svoju priliku da stekne nešto novca, slave i devojaka, ali ne želi ni preterano da nas laže, zamlaćuje i napaljuje, kako bi tu priliku iskoristio na još lukrativniji način. Ponavljam da on tako deluje, bez pokušaja da tumačim njegove istinske motive i odnos prema onome što radi, niti da se bavim tajnama srca osobe koju lično ne poznajem, pogotovo što se radi o, iz moje pozicije, veoma mladom čoveku.
Ovaj novi Reljin album je upadljivo dobro i konzistentno sklopljen, i nudi metaforične poveznice koje doprinose jedinstvu celine, ali i intenziviranju značenja, pre svega imajući u vidu repetitivnu predstavu žutih zgrada, zatim lavirinta i, za Crni Cerak, neizbežnih gavranova. Čak u dve pesme on koristi motive iz filma „Rane“ Srđana Dragojevića (a u jednoj i legendarnog dokumentarca „Vidimo se u čitulji“), čime ukazuje na kontinuitet tretmana uličnog omladinskog kriminala u našoj kulturi i medijskom predstavljanju, ali ima i jedan meta-nivo u odnosu na njegovu muziku, koja joj daje karakter artificijelnog konstrukta, poetičke samosvesti, koji upućuju na to da sve o čemu se peva nije samo odraz stvarnosti, nego prosto poetička forma sa sopstvenim kodovima, koja na različite načine može da se otvori recepciji i razumevanju.
Sećam se da je reditelj „Rana“ pričao kako su mu neke starije gospođe posle premijere filma, tih devedesetih, govorile kako je on izmislio stvarnost i ljude koju prikazuje, a koje one nikada nisu videle, na šta im je on posavetovao da prosto pogledaju kroz prozor. Muzika Crnog Ceraka nam to do izvesne mere omogućava, pomažući nam da bolje sagledamo neke društvene i kulturne fenomene koji su tu oko nas i ne mogu i ne smeju biti zanemareni, kao i da čujemo glas nekih pripadnika ovog društva koji na drugi način gotovo da nije prisutan. S druge strane, u muzici ovog benda ima i mnogo spektakla, komercijalne eksploatacije motiva nasilja, droge i kriminala namenjene veoma mladim konzumentima, od kojih je u tim godinama ne može očekivati da razlikuju stvarnost od njenih predstava, za njih često veoma magnetičnih, a o kontroli sopstvenih impulsa da ne govorimo.
U tom smislu, „Realtape“ je za mene najbolji i najzanimljiviji dosadašnji proizvod iz radionice Crnog Ceraka, ne samo zbog zrelosti koncepta i izvođenja, zbog iskustvom prekaljenog pristupa materijalu, već pre svega zbog do sada najveće mere refleksije, svedočenja o tome kako stoje stvari, bez eksplicitnog moralizovanja i nuđenja instant rešenja ili sentimentalnosti, ali s izvesnom uverljivošću ličnog odnosa prema tom i takvom životu, od ponekad veoma snažne i precizne slike njegove zatvorenosti i mraka, ali i opasne privlačnosti, koja se u nekoj meri i proširuje na sliku života kao takvog. Jer nije samo Cerak lavirint, ceo svet je takav, naročito ako se taj lavirint vidi kao jedina moguća pa čak i poželjna realnost, ako se ne otvorimo i istinski poželimo nešto drugo i ka tom drugom pružimo ruku. Relja možda to ni na jednom mestu eksplicitno ne čini, ali u više navrata, kao u pesmi „Real Story“, pokazuje da mu je takvog sveta već uveliko dosta.
Lično bih voleo da Relja od sada pravi samo pesme kakva je ona najbolja sa ovog albuma, upravo pomenuta „Real Story“, ali ni Relja ni njegovi iz Crnog Ceraka, ni njegova dominantna publika svakako neće pitati mene za mišljenje, niti treba. Crni Cerak je odavno fenomen za sebe, svet za sebe, i izborili su se za pravo da slede svoj put, sviđalo se to nekome ili ne. Sam Relja Despotović svojim izvođenjem emanira onu meru ljudskosti pa i neke doze nehajnosti i dečačke bezazlenosti, da mu poželimo da se u životu što više približi onome najboljem u sebi i od sebe.
