Ginekolog Slavko Krstić posle 40 godina staža u bolnici u Leskovcu, nastavio je da porađa i operiše žene na Kosovu i Metohiji. Ne samo da radi u bolnici u Pasjanu, u njoj i živi. Njegova je misija da znanje prenese mlađim kolegama. Prošle godine tu je rođeno više od 160 beba. Požrtvovanje je prepoznato, dr Krstić je dobio Sretenjski orden.
„Živim u bolnici, u jednoj sobi, od petka do petka. Nešto hrane dobijem, nešto ponesem i tako. Imam frižider, televizor. Ne pomeram se 24 sata, osam dana. Teško jeste, ali je važno, ne žalim se, a ljudi na Kosovu i Metohiji to zaista cene“.
Slavko je na svet doneo 25 hiljada beba
Ovako razgovor za Sputnjik započinje dobitnik Sretenjskog ordena prim. dr Slavko Krstić, ginekolog u penziji, koji je na svet doneo 25 hiljada beba.
Rođen je u selu Dadince kod Vlasotinca, selu koje je dalo premijera Kraljevine Jugoslavije Dragišu Cvetkovića. U novoj državi, kaže, zbog toga se trpelo, niko nigde nije mogao da se zaposli u Vlasotincu.
„Ali tu živi jedan veoma vispren narod sa posebnom bistrinom koji je školovao svoju decu, a ona su se zapošljavala širom države kao deficitarni kadrovi. Najviše ima doktora, profesora, inženjera, pravnika“, kaže ovaj lekar.
Put od malog sela do prestižne klinike
Gimnaziju je završio u Vlasotincu, Medicinski fakultet u Nišu, u vojsci bio u sanitetskoj oficirskoj školi u Beogradu i služio u ambulanti garnizona u Strumici. Stažirao je na ginekologiji u Medicinskom centru u Leskovcu, radio neko vreme u Domu zdravlja Vučje. Na specijalizaciji u Klinici Narodni front izučio je rano otkrivanje malignih ćelija.
„Kada sam došao u Beograd već sam imao iza sebe više od 300 operacija, a tamo sam viđao kolege koje na ispit izlaze sa četiri. Profesor je rekao, Slavko, ti sve poznaješ, samo da udarimo glazuru, da naučiš neke finese. Profesor Mladenović je bio stručnjak svetskog glasa, on me je prepoznao. Čak mi je obezbedio stanovanje na klinici. Brzo sam se afirmisao, danonoćno radio. Kad se ekipa dežurna 24 sata umori, a naiđe hitan operativni zahvat, oni pozovu, siđem, uradim carski rez ili drugu hitnu operaciju“.
Nuđeno mu je da ostane u Beogradu, ali, kako kaže, nije mogao da ostavi svoje kolege i vratio se u Leskovac, gde je na ginekologiji radio punih 40 godina.
„Sveukupno sam bio na odmoru četiri meseca za tih 40 godina. Pacijenti su me mnogo voleli i hteli, nikoga nisam odbio za pregled ili kakvu intervenciju“, kaže.
Doktor Krstić ima i evidenciju, u protokolima stoji da je na svet doneo 25 hiljada beba, a operisao je 10 hiljada žena.
„Tu listu sam izvadio, imenom i prezimenom, hoću da ostavim svojim potomcima, da vide šta sam uradio. Porođaje nisam mogao da povadim, ima ih više, ali operativne zahvate imam sve u jednoj brošuri da nekada čitaju, da vide šta sam ja sve mogao da uradim, šta sam uradio“.
Po odlasku u penziju Krstić je otišao u svoje selo da se bavi poljoprivredom, obrađuje vinograde. Povremeno je išao da radi na poziv u jednu privatnu klinku u Leskovcu, dok ga dvojica anesteziologa njegove matične bolnice nisu pozvali u Pasjane, u porodilište u kome su radili od otvaranja 2015. godine.
Poverenje žena na Kosovu i Metohiji
U Pasjane je stigao 10. juna 2017., kaže da je mu je u početku bilo jako teško;
„Nije lako ovde raditi, nema nikakvog izlaska, bilo gde. Nedelju dana sam tu, nedelju u Leskovcu, nemate gde da prošetate, jedino nedeljom odlazim do crkve i nazad. Kako je vreme prolazilo, polako sam se navikavao. Polako su i pacijenti koji nisu mogli da se operišu u svojim mestima počeli da dolaze ovde. Dosta dobro radim zahvate kod genitalnih organa, bešike, poremećaja statike karličnog dna“, priča dr Krstić i dodaje da su na operaciju dolazile i pacijentkinje iz Beograda.
Kada je došao na Kosovo u bolnici u Pasjanu bilo je oko 70 porođaja godišnje, njegovim dolaskom broj se udvostručio. Svake godine rodi se 140, a prošle godine je tu svet ugledalo više od 160 beba. Žene imaju poverenje, ne idu da se porode na drugom mestu.
Nema ko da radi
Naroda ima, dece ima, porodice se šire, ali bolnica ima problem sa kadrovima. Doktor Krstić kaže da je i iz tog razloga u južnoj srpskoj pokrajini. Na konkurse se niko ne javlja.
„Kada je bolnica otvarana, bilo je 20 anesteziologa i ginekologa, posle su se svi razbežali, jer je teško u ovim uslovima raditi. Čovek treba da ima dosta hrabrosti i smelosti. Ovde nema konsultativne službe, nema savetovanja. Sve moraš sam da uradiš. To i radim sa mladim kolegama, učim ih da mogu sami da rade operativne zahvate. To je moj zadatak ovde“.
Nosilac Sretenjskog ordena
Krstić dodaje da je jako ponosan na Sretenjski orden, primio ga je sa zahvalnošću i poštovanjem. Srećan što je država prepoznala njegov rad i dobre namere.
Radiće, kaže, dok god bude mogao, jer posao lekara ne može i ne treba da radi svako. U svemu, pored velikog znanja, najvažniji je odnos sa pacijentom.
„Kad porodim trudnicu, pa kad ona bude sposobna, porazgovaram s njom. Pitam, između ostalog, šta je po zanimanju. One kažu, profesorka, nastavnica, medicinska sestra. Porodim jednu ženu i pitam je, šta ste vi po zanimanju, a ona okreće glavu, razmišlja. Kaže, mama doktore“, priseća se dobitnik Sretenjskog ordena i zaključuje da biti mama za ženu i treba da bude najvažnije zanimanje.
