Гинеколог Славко Крстић после 40 година стажа у болници у Лесковцу, наставио је да порађа и оперише жене на Косову и Метохији. Не само да ради у болници у Пасјану, у њој и живи. Његова је мисија да знање пренесе млађим колегама. Прошле године ту је рођено више од 160 беба. Пожртвовање је препознато, др Крстић је добио Сретењски орден.
„Живим у болници, у једној соби, од петка до петка. Нешто хране добијем, нешто понесем и тако. Имам фрижидер, телевизор. Не померам се 24 сата, осам дана. Тешко јесте, али је важно, не жалим се, а људи на Косову и Метохији то заиста цене“.
Славко је на свет донео 25 хиљада беба
Овако разговор за Спутњик започиње добитник Сретењског ордена прим. др Славко Крстић, гинеколог у пензији, који је на свет донео 25 хиљада беба.
Рођен је у селу Дадинце код Власотинца, селу које је дало премијера Краљевине Југославије Драгишу Цветковића. У новој држави, каже, због тога се трпело, нико нигде није могао да се запосли у Власотинцу.
„Али ту живи један веома виспрен народ са посебном бистрином који је школовао своју децу, а она су се запошљавала широм државе као дефицитарни кадрови. Највише има доктора, професора, инжењера, правника“, каже овај лекар.
Пут од малог села до престижне клинике
Гимназију је завршио у Власотинцу, Медицински факултет у Нишу, у војсци био у санитетској официрској школи у Београду и служио у амбуланти гарнизона у Струмици. Стажирао је на гинекологији у Медицинском центру у Лесковцу, радио неко време у Дому здравља Вучје. На специјализацији у Клиници Народни фронт изучио је рано откривање малигних ћелија.
„Када сам дошао у Београд већ сам имао иза себе више од 300 операција, а тамо сам виђао колеге које на испит излазе са четири. Професор је рекао, Славко, ти све познајеш, само да ударимо глазуру, да научиш неке финесе. Професор Младеновић је био стручњак светског гласа, он ме је препознао. Чак ми је обезбедио становање на клиници. Брзо сам се афирмисао, даноноћно радио. Кад се екипа дежурна 24 сата умори, а наиђе хитан оперативни захват, они позову, сиђем, урадим царски рез или другу хитну операцију“.
Нуђено му је да остане у Београду, али, како каже, није могао да остави своје колеге и вратио се у Лесковац, где је на гинекологији радио пуних 40 година.
„Свеукупно сам био на одмору четири месеца за тих 40 година. Пацијенти су ме много волели и хтели, никога нисам одбио за преглед или какву интервенцију“, каже.
Доктор Крстић има и евиденцију, у протоколима стоји да је на свет донео 25 хиљада беба, а оперисао је 10 хиљада жена.
„Ту листу сам извадио, именом и презименом, хоћу да оставим својим потомцима, да виде шта сам урадио. Порођаје нисам могао да повадим, има их више, али оперативне захвате имам све у једној брошури да некада читају, да виде шта сам ја све могао да урадим, шта сам урадио“.
По одласку у пензију Крстић је отишао у своје село да се бави пољопривредом, обрађује винограде. Повремено је ишао да ради на позив у једну приватну клинку у Лесковцу, док га двојица анестезиолога његове матичне болнице нису позвали у Пасјане, у породилиште у коме су радили од отварања 2015. године.
Поверење жена на Косову и Метохији
У Пасјане је стигао 10. јуна 2017., каже да је му је у почетку било јако тешко;
„Није лако овде радити, нема никаквог изласка, било где. Недељу дана сам ту, недељу у Лесковцу, немате где да прошетате, једино недељом одлазим до цркве и назад. Како је време пролазило, полако сам се навикавао. Полако су и пацијенти који нису могли да се оперишу у својим местима почели да долазе овде. Доста добро радим захвате код гениталних органа, бешике, поремећаја статике карличног дна“, прича др Крстић и додаје да су на операцију долазиле и пацијенткиње из Београда.
Када је дошао на Косово у болници у Пасјану било је око 70 порођаја годишње, његовим доласком број се удвостручио. Сваке године роди се 140, а прошле године је ту свет угледало више од 160 беба. Жене имају поверење, не иду да се породе на другом месту.
Нема ко да ради
Народа има, деце има, породице се шире, али болница има проблем са кадровима. Доктор Крстић каже да је и из тог разлога у јужној српској покрајини. На конкурсе се нико не јавља.
„Када је болница отварана, било је 20 анестезиолога и гинеколога, после су се сви разбежали, јер је тешко у овим условима радити. Човек треба да има доста храбрости и смелости. Овде нема консултативне службе, нема саветовања. Све мораш сам да урадиш. То и радим са младим колегама, учим их да могу сами да раде оперативне захвате. То је мој задатак овде“.
Носилац Сретењског ордена
Крстић додаје да је јако поносан на Сретењски орден, примио га је са захвалношћу и поштовањем. Срећан што је држава препознала његов рад и добре намере.
Радиће, каже, док год буде могао, јер посао лекара не може и не треба да ради свако. У свему, поред великог знања, најважнији је однос са пацијентом.
„Кад породим трудницу, па кад она буде способна, поразговарам с њом. Питам, између осталог, шта је по занимању. Оне кажу, професорка, наставница, медицинска сестра. Породим једну жену и питам је, шта сте ви по занимању, а она окреће главу, размишља. Каже, мама докторе“, присећа се добитник Сретењског ордена и закључује да бити мама за жену и треба да буде најважније занимање.
