Monaha Teodosija sam upoznao davno pre nego što je postao Teodosije. Možda sam poslednji u čijem je stanu bio pre nego što je otišao na aerodrom, a odatle ka Hilandaru. Kad smo se rastajali rekao sam mu „Vidimo se, javi se kad se vratiš“, a on me je samo pogledao sa zagonetnim osmehom. Moja žena je posle rekla: „Neće se on vratiti“. Tako je i bilo i nisam bio iznenađen. Već neko vreme je bio „ni na nebu ni na zemlji“.
Inače, prilikom tog boravka, ostavio mi je nekoliko diskova sa narezanim filmovima i muzikom, kao i onim najvažnijim – svojim fotografijama. Bio je sjajan fotograf, samouk ali izuzetno sposoban da uhvati autentičnost i neponovljivost prizora – ljudi, životinja, prirode, kuća, crkava… Jednu njegovu fotografiju i danas držim kao naslovnu sliku na mom Fejsbuk profilu.
I Teodosijeva zbirka priča „Dodir“ (Zadužbina manastira Hilandara – Arhiv Vojvodine, 2023) počinje opisom starih fotografija, u vremenu zaustavljenih sećanja. Onda se ta sećanja pokreću, oživljavaju, uobličavaju u priče, sećanja iz detinjstva i mladosti, ali i na porodičnu istoriju, o kojoj je samo slušao, dok ponekad dočaravaju i sadašnjeg hilandarskog monaha, ali uvek u susretu i dodiru sa sećanjima i njihovim proživljavanjem, njihovim emotivnim nabojem.
To je lepo i čist pisana proza, bez pretencioznosti, ali s brigom o izrazu, bez okoštale retorike i frazeologije koju bi poneko očekivao od monaha, koju smo nažalost naučili da očekujemo. Nema tu pouka, alegoričnih priča, nikakvog propovadanja zapravo, već samo pripovedanja, sećanja i osećanja, samo živog života, nekoga ko se seća nečega što ga dodiruje u onome što je proživeo i doživeo, nikome se ne izvinjavajući zbog toga.
Na početku knjige stoji citat „Naše ličnosti su zasnovane na odnosima drugih prema deci u nama“, a na kraju „Samo dan u kojem pustim suzu smatram za uspešan“. I sve kao da je između te dve rečenice. Tragamo za sobom u detinjstvu, ali i onim što je od tog detinjeg ostalo u nama, a preko njega za onim neprolaznim, onim što jesmo bez obzira na sve i posle svega. A to što jesmo ne možemo zapravo opisati, objasniti, izreći, racionalizovati, već samo osetiti. A osećanje i dodir sa tim osećanjem često sećanjem izazvanim, izaziva onu suzu iz završne rečenice. Suzu koja nastaje u dodiru sa samim sobom, sa istinskim sobom, a preko toga i sa svim onim što jesmo. To što jesmo uključuje i one koji su bili pre nas, ne samo roditelje koji su nas duboko formirali, nego i pretke, kolenima unazad. To je punoća našeg života, proživljena vremenitost, preobražena našim sećanjem i našim osećanjem, uživljavanjem i proživavanjem. Dodirujući istinskog sebe na taj način dodirujemo i ono što je iznad nas, pre i posle nas, ono bez čega ne bismo ne samo bilo ono to jesmo, nego ne bismo ni postojali. A o tome monah Teodosije gotovo nijednom ne govori eksplicitno, ali prisustvo tog vaskrsnog sveta, obnovljenog Hristom i ispunjenog Duhom, probija iz svake reči ovog štiva.
A probija time uspešnije što nema frazeologije i nema poze. Ima života u svojoj konkretnosti i celovitosti, našeg malog života koji je ipak sve što imamo. Nema poze i frazeologije, ali ima konkretnosti i autentičnosti, gde vidite i osećate ljude, mesta, prostore, predmete, njihove mirise i ukuse, živa i neponovljiva prisustva. I baš ta konkretnost čini da ovu literaturu svako može da pojmi i prihvati kao svoju.
Jedan život pulsira, prolazi, proći će, ali tu je, i biće tu. Život koji je tajna i svetinja, nešto ozbiljno sa čim se nije igrati, pa makar i „bogougodnim“ frazama, intelektualnom ili pobožnom pozom. Ova literatura dodiruje takav jedan život, takvo viđenje života, i to je njena najveća i neponovljiva vrednost. Ono istinsko „dođi i vidi“ – ni manje ni više od toga
Vladimir Kolarić za Kompas info
