Монаха Теодосија сам упознао давно пре него што је постао Теодосије. Можда сам последњи у чијем је стану био пре него што је отишао на аеродром, а одатле ка Хиландару. Кад смо се растајали рекао сам му „Видимо се, јави се кад се вратиш“, а он ме је само погледао са загонетним осмехом. Моја жена је после рекла: „Неће се он вратити“. Тако је и било и нисам био изненађен. Већ неко време је био „ни на небу ни на земљи“.
Иначе, приликом тог боравка, оставио ми је неколико дискова са нарезаним филмовима и музиком, као и оним најважнијим – својим фотографијама. Био је сјајан фотограф, самоук али изузетно способан да ухвати аутентичност и непоновљивост призора – људи, животиња, природе, кућа, цркава… Једну његову фотографију и данас држим као насловну слику на мом Фејсбук профилу.
И Теодосијева збирка прича „Додир“ (Задужбина манастира Хиландара – Архив Војводине, 2023) почиње описом старих фотографија, у времену заустављених сећања. Онда се та сећања покрећу, оживљавају, уобличавају у приче, сећања из детињства и младости, али и на породичну историју, о којој је само слушао, док понекад дочаравају и садашњег хиландарског монаха, али увек у сусрету и додиру са сећањима и њиховим проживљавањем, њиховим емотивним набојем.
То је лепо и чист писана проза, без претенциозности, али с бригом о изразу, без окоштале реторике и фразеологије коју би понеко очекивао од монаха, коју смо нажалост научили да очекујемо. Нема ту поука, алегоричних прича, никаквог проповадања заправо, већ само приповедања, сећања и осећања, само живог живота, некога ко се сећа нечега што га додирује у ономе што је проживео и доживео, никоме се не извињавајући због тога.
На почетку књиге стоји цитат „Наше личности су засноване на односима других према деци у нама“, а на крају „Само дан у којем пустим сузу сматрам за успешан“. И све као да је између те две реченице. Трагамо за собом у детињству, али и оним што је од тог детињег остало у нама, а преко њега за оним непролазним, оним што јесмо без обзира на све и после свега. А то што јесмо не можемо заправо описати, објаснити, изрећи, рационализовати, већ само осетити. А осећање и додир са тим осећањем често сећањем изазваним, изазива ону сузу из завршне реченице. Сузу која настаје у додиру са самим собом, са истинским собом, а преко тога и са свим оним што јесмо. То што јесмо укључује и оне који су били пре нас, не само родитеље који су нас дубоко формирали, него и претке, коленима уназад. То је пуноћа нашег живота, проживљена временитост, преображена нашим сећањем и нашим осећањем, уживљавањем и проживавањем. Додирујући истинског себе на тај начин додирујемо и оно што је изнад нас, пре и после нас, оно без чега не бисмо не само било оно то јесмо, него не бисмо ни постојали. А о томе монах Теодосије готово ниједном не говори експлицитно, али присуство тог васкрсног света, обновљеног Христом и испуњеног Духом, пробија из сваке речи овог штива.
А пробија тиме успешније што нема фразеологије и нема позе. Има живота у својој конкретности и целовитости, нашег малог живота који је ипак све што имамо. Нема позе и фразеологије, али има конкретности и аутентичности, где видите и осећате људе, места, просторе, предмете, њихове мирисе и укусе, жива и непоновљива присуства. И баш та конкретност чини да ову литературу свако може да појми и прихвати као своју.
Један живот пулсира, пролази, проћи ће, али ту је, и биће ту. Живот који је тајна и светиња, нешто озбиљно са чим се није играти, па макар и „богоугодним“ фразама, интелектуалном или побожном позом. Ова литература додирује такав један живот, такво виђење живота, и то је њена највећа и непоновљива вредност. Оно истинско „дођи и види“ – ни мање ни више од тога
Владимир Коларић за Компас инфо
