Na današnji dan, 1894. godine, rođena je Ksenija Atanasijević – prva žena doktor nauka u Kraljevini Jugoslaviji i prva profesorka Beogradskog univerziteta.
Dok je studirala filozofiju i klasične jezike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bila je jedna od 12 studentkinja. Doktorirala je sa 28 godina, a dve godine kasnije postala je prva docentkinja na Filozofskom fakultetu.
Njena doktorska disertacija „Brunovo učenje o najmanjem“ prevedena je na francuski jezik, a prikazi su objavljeni u međunarodnim časopisima.
Autorka je brojnih ogleda i članaka o sofistima, a značajnu ulogu je imala i u ženskom pokretu.
Britke misli i želja za znanjem
Ksenija Atanasijević je rođena u Beogradu, kao šesto dete uglednog lekara Svetozara Atanasijevića, upravnika Opšte bolnice. Majka Jelena je umrla posle porođaja od sepse, a kada je Ksenija imala 12 godina, ostala je i bez oca.
Brigu o devojčici preuzela je njena maćeha, nastavnica Više ženske škole Sofija Atansijević. Ksenija je rasla u intelektualnom i slobodoumnom okruženju.
U ranoj mladosti se družila sa pesnikom Rastkom Petrovićem, a njegova sestra Nadežda joj je predavala crtanje u Ženskoj gimnaziji.
Maturirala je u Državnoj ženskoj gimnaziji 1912. godine a, svirajući klavir, stekla je i osnovno muzičko obrazovanje.
Upisala se na studije filozofije sa klasičnim jezicima, a profesor joj je bio slavni Branislav Petronijević, filozof, matematičar i paleontolog, priznat u evropskim naučnim krugovima, ali poznat i po strogoći i zahtevnosti.
Pisma koja je Ksenija slala prijateljici, otkrivaju da su Petronijevićeva predavanja „fiziološki neizdrživa“, a da studenti padaju u nesvest na seminarima koje profesor vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i sa fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira.
„Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći. Brana ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on“, piše Ksenija.
Visoka cena platonske veze
Međutim, Ksenija je na studijama skrenula pažnju na sebe i profesor je, neformalno, proglašava za svoju naslednicu, oduševljen njenim britkim mislima i ogromnom željom za znanjem.
Za doktorsku tezu uzela je delo Đordana Bruna „Učenje o najmanjem”, a kako o njemu nije bilo nikakve literature, krenula je Evropom tragajući za retkim knjigama i spisima.
Za to vreme kolale su priče po čaršiji o vezi profesora sa dvadeset godina mlađom studentkinjom. Ono što zli jezici nisu znali, ni mogli da razumeju, jeste da je veze bilo, ali da ona nije prešla granicu koja je bila postavljena po moralnim načelima tadašnjeg vremena.
Emotivna veza i divljenje, koje su osećali jedno za drugo, nije se mogla sakriti. Ozarenost lica kad profesor uđe u salu za predavanja bila je uočljiva svakom ko je pogledao u Ksenijino lice.
Profesor je osećao ponos kada je na neko zamršeno filozofsko pitanje samo Ksenija nudila odgovor. Petronijević je bio neoženjen i neosetljiv na žensku pažnju. Ljubazan, ali na odstojanju. Prema studentkinjama je bio nemilosrdan, naročito ako bi namirisao da su zalutale na univerzitet. Takve su odustajale ili menjale studije.
Odbrana Ksenijinog doktorata bila je svojevrsni događaj i sala univerziteta je bila puna kao da je vašar. Nažalost, i jeste bio vašar taštine i mizoginije profesora, koji su je ispitivali. Petronijević je odlučio da bude posebno surov, ne bi li tako opovrgao priču o vezi koja je kolala po hodnicima fakulteta.
U komisiji su bili još Milutin Milanković i Veselin Čajkanović, sve priznati naučnici i kasnije akademici.
Hormoni i filozofija
Ksenijin rad je bio za divljenje.
Znali su to i ispitivači, ali nisu hteli da puste jednu ženu da doktorira.
Da je bila muškarac, dobila bi ovacije i čestitanja, a ovako je dobila i jedan zadatak iz više matematike, iako, niti je bila matematičar, niti je to trebalo za rad. Na iznenađenje svih, ona je lako i elegantno rešila problem.
Na to jedan Milutin Milanković, onakav matematičar i naučnik, dozvoljava sebi da se spusti na niske grane muškog šovinizma i pita Petronijevića: „Kolega, da li je sve u redu s hormonima naše kandidatkinje?”
Ksenija uspeva da pobedi sve prepreke i da odbrani disertaciju. Imala je samo 28 godina.
Da je bila muško, odmah bi bila postavljena na mesto docenta koje je postojalo upražnjeno. Ono što je najtužnije u celoj priči jeste što su se tako poneli vrhunski intelektualci ove zemlje. Kseniju prvo šalju da predaje u gimnaziji u Nišu, pa je vraćaju u Beograd.
Čuveni Jovan Cvijić se buni protiv toga jer mu je neshvatljivo da tako blistav um trune degradiran u gimnaziji.
Iako su zahladneli odnose posle odbrane doktorata, Petronijević shvata da je bio bezrazložno nepravedan i da njegovo neprimereno strogo ponašanje uopšte nije smanjilo čaršijske priče. Njeno vraćanje iz Niša za Beograd pripisuje se Petronijeviću.
On, sa svoje strane, želi da se iskupi pa postavlja pred savet Filozofskog fakulteta predlog da se Kseniji Atanasijević dodeli mesto docenta. Kesnija postaje prva žena u nastavnom kadru univerziteta.
Dočekali su je uzdržano, jedan broj kolega je bio iskreno srdačan, a etnolog dr Tihomir Đorđević, jedan od onih koji je podržao njen izbor, rekao joj je: „Čestitam, koleginice. Dobro došli u pakao.”
Na meti kolega, naroda, nacista, komunista
Za nju i jeste nastao pakao. Intrige, uhođenja, javna ismevanja i podmetanja počeli su odmah. Kako na fakultetu postoje razne grupe i klike, Ksenija ne ulazi ni u jednu.
Razilaženje je počelo i nije se moglo zaustaviti. Branislav joj nije oprostio nezavisnost i originalnost, za njega je ona bila pametni produžetak njega i njegov naslednik.
Pred Ksenijom su godine vrlo plodnog rada. Ona objavljuje radove, drži predavanja, piše za strane naučne časopise. Dok joj na njenom fakultetu još uvek osporavaju stručnost, stiže vest iz Londona da je Enciklopedija Britanika uvrstila njen doktorat kao veoma vredan rad za proučavanje Đordana Bruna.
Ksenija dobija profesorsko mesto 1928, ali neumorna muška klika ne miruje. Optužuju je za plagijat zbog dve rečenice koje je citirala ne navodeći autora. Oduzima joj se zvanje, bez mogućnost da se odbrani. U tom ružnom kamenovanju jedne žene, nezaštićene privatno i profesionalno, učestvuju neki bliski prijatelji, ali završni udarac stiže od njenog idola.
Njen Brana, kako ga je nazivala u privatnim pismima, pridružio se hajci pišući predstavku savetu fakulteta i izjašnjavajući se protiv Ksenijinog prijema u zvanje vanrednog profesora. Nikada joj nije oprostio odvajanje od njegovih misli, njegovog puta.
Ona, posle godina sizifovske borbe, traži da je penzionišu. Nisu joj dali penziju. Ne daju joj zvanje, ali je ne puštaju da ode kada ona hoće.
„Na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više.“
U to vreme počinju da kolaju priče o njenoj vezi s jednim poznatim beogradskim lekarom, oženjenim, što je bio smrtni greh. Kseniju su razapinjali lično profesionalno i nisu imali mere.
U vreme nemačke okupacije pokazuje ludu hrabrost kada odbija da potpiše Apel srpskom narodu, koga su potpisale mnoge njene kolege. To je bio poziv narodu da ne učestvuje u akcijama protiv Nemaca i da osudi komuniste. Kako je još pre rata pisala protiv nacionalizma i stala u odbranu Jevreja, bilo je više nego dovoljno da je uhapsi Gestapo.
Činjenica da su je hapsili Nemci nije joj pomogla da je ne uhapsi i nova vlast. Ne zna se zbog čega, osim što nije bila u partizanima. Pošto joj nisu mogli prikačiti nikakav greh, puštena je iz zatvora s gubitkom građanskih prava i zabranama na sve njene knjige i radove. Njeni radovi nisu uključivali marksističku misao pa su, samim tim, nepoželjni.
Teške godine muke za golu egzistenciju nisu je slomile i ona piše radove pod tuđim imenom.
Iza nje ostalo je preko 400 radova, autorskih i prevoda klasičnih grčkih filozofa.
Ksenija je preminula 1981. godine, a sahranjena je na Novom groblju. Međutim, grob je raskopan i parcela prodata novim vlasnicima. Ni njeni zemni ostaci nisu našli mira u Beogradu.
