U svetu u kojem je inovacija ključ svakog napretka, iznenađujuće je koliko obrazovni sistemi i dalje insistiraju na uniformnosti i šablonskom razmišljanju. Umesto da podstiču slobodu izraza, radoznalost i originalnost, škole deci, od najranijih dana, nameću okvire koji ih uče da razmišljaju poput mašina – precizno, sistematično, ali bez imaginacije.
Kreativnost žrtvovana zbog lakšeg ocenjivanja
Na ovaj problem ukazuje međunarodni edukator i istraživač veštačke inteligencije Timoti Kuk, koji u tekstu za Psychology Today upozorava da se istinska kreativnost guši zarad lakšeg ocenjivanja.
Kuk tvrdi da današnji obrazovni sistem decu uči kako da razmišljaju po zadatim obrascima, a ne kako da razmišljaju slobodno i kreativno. Od prvih školskih sastava, deci se usađuju stroge forme: uvod, tri primera, zaključak – sve što je predvidljivo i lako merljivo.
Autentičnost gubi bitku sa predvidljivošću
Iako se time zadovoljavaju kriterijumi standardizovanog ocenjivanja, u procesu se gubi ono najvrednije – autentičnost. Deca više ne pišu iz radoznalosti ili želje da istraže neku misao, već da bi pogodila šta nastavnik želi da pročita.
Sigurne zone umesto odvažnosti
U strahu da ne pogreše, učenici biraju „bezbedne” načine izražavanja. Kuk navodi da pravila poput „tri primera” mogu da deluju logično i uravnoteženo, ali često ostaju na površini teme.
„Prava kreativnost zahteva odstupanje od pravila, iskorak u nepoznato i hrabrost da se ne bude savršen – osobine koje se, paradoksalno, u školama ne podstiču, već potiskuju”, ističe Kuk.
Rezultat ispred procesa učenja
Još jedan ozbiljan propust obrazovnog sistema jeste što nagrađuje krajnji rezultat, a ne trud i proces učenja. Umesto da podstiču postavljanje pitanja, škole vrednuju tačne odgovore.
Zbog toga, kaže Kuk, veštačka inteligencija tako dobro imitira akademski stil, jer, poput školskog sistema, funkcioniše tako što prepoznaje obrasce, a ne stvara nove stvari.
Radoznalost i hrabrost umesto šablona
Kuk podseća da je prava vrednost znanja u unutrašnjoj motivaciji – u dečjoj radoznalosti, spremnosti da se pogreši i istraži nepoznato. Deca još uvek poseduju sposobnost da svet gledaju bez predrasuda, otvorenog uma, što je sposobnost koju odrasli najčešće izgube. Umesto da im sputavamo taj dar, trebalo bi da im damo slobodu da ga razvijaju.
Potreba za promenom pristupa
Rešenja postoje, ali zahtevaju suštinsku promenu pristupa. Umesto da deci namećemo kako treba da napišu sastav ili reše zadatak, trebalo bi da ih ohrabrimo da sama otkriju svoj način razmišljanja.
Ako dete pokaže interesovanje za vetroturbinu koju je usput videlo, ne treba to zanemariti – treba mu pružiti informacije, resurse, iskustva, pa čak i posetu na terenu.
Čovek nije mašina – i ne treba da uči kao ona
„Učenje bi trebalo da počiva na ličnom otkriću, a ne na ispunjavanju očekivanja”, kaže edukator.
Za razliku od veštačke inteligencije koja ume da rekonstruiše znanje, ali ne i da ga doživi, ljudska inteligencija podrazumeva ranjivost, autentičnost i spremnost da se kroči u nepoznato. To su upravo one osobine koje školski sistem često pokušava da „popravi” i tako nesvesno briše ono što nas čini jedinstvenim.
