Ninovu nagradu, koja se dodeljuje za najbolji roman objavljen na srpskom jeziku u prethodnoj godini, dobio je Stevo Grabovac za delo „Poslije zabave“.
Od 188 naslova na konkursu, napravljen je uži izbor od dvanaest, a potom se u najužem izboru našlo pet romana: „Pakrac“ Vladana Matijevića, „U zemlji Franje Josifa“ Ljubomira Koraćevića, „Autosekcija“ Srđana Srdića, „Pesma o tri sveta“ Vladimira Pištala i „Poslije zabave“ Steve Grabovca.
Stevo Grabovac (Slavonski Brod, 1978) objavio je do sada zbirku pesama „Stanica nepostojećih vozova“ 2007. godine, a njegov prvi roman „Mulat albino komarac“ našao se 2019. u najužem izboru za Ninovu nagradu. Živi i radi u Banjaluci.
O početku romana „Poslije zabave“, objavljenog u izdavačkoj kući Imprimatur, pisac Stevo Grabovac ranije je rekao Mići Vujičiću u intervjuu za Nin: „Roman otvara rečenica: ‘Priča koju želim da ispričam govori o jednom užasnom zločinu.’ I oko nje se, kao krugovi na vodi, šire sudbine likova koji su posredno ili neposredno povezani sa samim zločinom.“
A onda o zločinu: „Zločin koji se pominje odnosi se na ubistva oko dvadesetoro romske djece u okolini Bosanskog Broda, nekad u ljeto hiljadu devetsto devedeset druge. Iako se ovo desilo tokom rata u Bosni i Hercegovini, sama ubistva nisu imala nikakve veze sa vjerskim i drugim razlozima zbog kojih se, navodno, ratovalo, već su počinjena iz proste ekonomske računice – radi ilegalne trgovine ljudskim organima.“
Grabovac dodaje da je ovaj događaj vrlo brzo pao u zaborav, jer nije bio interesantan nijednoj od tri bivše zaraćene strane, „a vjerovatno i zbog nekih ‘viših’, običnim smrtnicima nedokučivih razloga“.
Ipak, roman se ne bavi samim istraživačkim procesom, objašnjava pisac, kome je cilj da se dođe do neke istine, možda više postavlja pitanje – „šta je istina“, bavi se nemoćima pisanja, uopšteno pitanjem smisla pisanja o takvim stvarima, kada toj djeci pokušava dati ljudska lica koja su odavno izgubili.
„Pripovjedač, koji se zove isto kao i ja, a zove se tako jer nas obojicu opsjedaju ista pitanja i isti košmari“, kazao je tom prilikom ovogodišnji dobitnik Ninove nagrade, „a sasvim je svejedno da li će ga čitalac u potpunosti poistovijetiti sa mnom ili neće, zapravo govori o svojim pokušajima pisanja i koliko ga je to kao prokletstvo pratilo kroz život.“
„On je neuspješni pisac iz provincije koji pokušava da rekonstruiše ličnu istoriju svog pokojnog oca, iako o njoj ne zna gotovo ništa. Čini to zbog toga, jer je i njegov otac kao i on sam, bio pisac u pokušaju, genetski ili sudbinski – to je njegov zavjet koji ne može da ispuni, a osim toga, upravo je njegov otac osoba koja je neposredno pokrenula lavinu samih događaja koji su vodili ka otkriću zločina pomenutog u knjizi“, zaključuje Grabovac.
Ninova nagrada prvu put dodeljena pre sedam decenija
Ninova nagrada je književna nagrada kritike za najbolji roman godine.
Prvi put je dodeljena 1954. godine, a dobio ju je Dobrica Ćosić za roman „Koreni“.
Smatra se jednom od najznačajnijih priznanja u književnosti.
Među dobitnicima su Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža, Meša Selimović i Borislav Pekić.
Oskar Davičo je tri puta dobio nagradu, a dva puta su nagrađeni romani Dobrice Ćosića, Živojina Pavlovića, Dragana Velikića i Svetislava Basare.
Dosadašnje dodele nisu prošle bez kontroverzi i kritika na račun žirija.
Nagrada nije dodeljena 1959, a kao razlog je navedeno da je pauza posledica želje za „stimulisanjem kvaliteta“.
Danilo Kiš je vratio nagradu za roman „Peščanik“ iz 1972, ali tek 1978. usred polemike da je „Grobnica za Borisa Davidoviča“ plagijat.
Isto je uradio i Milisav Savić 1991, kada je izabran roman „Hleb i strah“, revoltiran tekstom Momčila Selića koji je objavljen u nedeljniku NIN, a u kojem su iznete negativne ocene Savićevog rada.
Sreten Ugričić je izrazio protest 2010. godine, kada je izdavačka kuća Laguna prijavila njegov roman „Neznanom junaku“ za Ninovu nagradu protiv njegove volje.
