Pošto je Kraljevina SHS prešla na novi kalendar, Srbi su pravoslavnu Novu godinu slavili kao vid otpora razvoju jugoslovenstva. Da li danas možemo posmatrati doček Srpske Nove godine kao otpor globalizmu i zapadnim vrednostima?
U januaru 1919. u Kraljevini SHS počinje da se primenjuje Gregorijanski kalendar, ali je Srpska pravoslavna crkva zadržala Julijanski kalendar, koji je uveo još Gaj Julije Cezar i koji se koristio u celoj Evropi do 16. veka.
Iako nije „zvanična“, ova Nova godina se slavi na Balkanu – u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Severnoj Makedoniji, ali i u Rusiji, Belorusiji, Jermeniji, Moldaviji, Gruziji. Tradicija duga 105 godina živi i dalje; slavimo dve Nove godine; jednu 31. decembra, a drugu koju nazivamo Srpska ili Pravoslavna, 13. januara.
Vid otpora jugoslovenstvu
Većina srpskog stanovništva između dva svetska rata slavila je Srpsku Novu godinu, čak i kada je ona gregorijanska dobila status zvaničnog praznika. Pored kafana i hotela, dočeci su se organizovali i u bioskopima koji su kombinovali filmske predstave i kabaretske nastupe. Za one imućnije, tada je počinjala sezona balova i maskenbala. Beogradska elita je željno iščekivala poziv na proslavu u čuvenom „Džokej klubu“ ili „Aero-klubu“ uz maske i šampanjac, uz zvuke češkog kristala i džeza. Ulicama su se kretali luksuzni automobili, fijakeri, a stotinak tramvaja prevozili su putnike.
Prve zabeležene javne proslave, kako se tada pisalo, pravoslavne Nove godine, bile su 1922/1923. i slavile su se u Srbiji kao vid otpora razvoju jugoslovenstva, političkom cilju kralja Aleksandra Karađorđevića Prvog. Nova internacionalna godina tada je doživljavana kao katolička, a srpski nacionalni krugovi otpor prema jugoslovenskoj naciji pokazivali su i obeležavanjem pravoslavne Nove godine. To je pak izazvalo negodovanje Hrvata koji su tražili da je kralj Aleksandar I zabrani. Upravo zbog toga Srbi su narednih godina sve glasnije slavili „svoju“ Novu godinu.
Naša naučnica Mileva Marić Ajnštajn iz Ciriha, piše svojim kumovima Đoki i Sidoniji Gajin u Novi Sad, 19. decembra 1940, baš na svoj rođendan i na Svetog Nikolu i čestita im Srpsku Novu godinu.
Primila sam Vaše pismo i mnogo hvala. Čestitam i ja Vama krsno ime i Božić i našu novu godinu! Daj Bože da nam svima donese malo više sreće nego ova poslednja!
Da ćete sve te praznike dobro provesti u to ne sumnjam… I mi, premda smo sami, gledaćemo da malo prosvetkujemo – dok se može i kako se može.
Ja se radujem, što ste Vi tako puni nade i pouzadanja, nadajmo se da će sve na dobro izaći!
Kod nas je ovako baš ciča zima, već nedelju dana kako imamo oko 14,5 ispod nule, pa bome baš zebemo. Danas je malko popustilo. Nažalost nema dosta uglja, da se loži kako se hoće; ali inače je sve još dobro i u redu, pa moramo biti zadovoljni.
Mnogo najlepših pozdrava i želja od nas oboje.
Vaša Mica
Mileva im je čestitala predstojeće praznike kao odgovor na rođendansku čestitku koja joj je stigla od kumova iz Srbije, a pismo završava i šalje pozdrave i od mlađeg sina Eduarda koga su svi zvali Tete.
U istom periodu slikarka Milena Pavlović Barili iz Amerike piše majci Danici u Požarevac i čestita joj Srpsku Novu godinu; pismo je datirano 15. januara 1941.
… Sva sam srećna i ponosna što si mi tako lep i što si najlepši na svetu. Svima sam pokazala… od sad ću da probam sasvim kratko da ti pišem. Tvoja pisma ređe stižu nego što ja tebi pišem… Nikako da uzmem malo odmora, pa sam prilično umorna. Ovo vreme leti. Uvek isto; jedna strana za Vog, neki drugi crtež, neki portret, dosta sveta, uvek isti razgovori. Svi smo vrlo daleko od onoga što se u svetu zbiva… Danas je naša Nova godina. Mnogo ti sreće želim i samo tebe volim…
Milena odgovara na pismo koje je dobila od majke Danice zajedno sa njenom fotografijom, pa hvali njenu lepotu. I kada je portretisala majku, Milena je uvek isticala njenu lepotu.
Da li i danas možemo posmatrati doček Srpske Nove godine kao neki vid otpora – globalizmu i zapadnim vrednostima? Da li su Srbi u svojoj suštini suverenistički narod? Šta je to što treba da znamo tokom ovog praznika?
Nova godina bi trebalo da se proslavlja molitveno
Na ova pitanja, odgovara otac Arsenije Arsenijević, starešina Vaznesenjske crkve u Beogradu: „Prihvatili smo sa Zapada računanje vremena, pa Nova godina počinje 1. januara, što nije bio slučaj u Vizantiji; ona je počinjala 1. septembra po Julijanskom kalendaru, a to je danas 14. septembar. Ponoć tj. prvi minuti Nove godine počinjali su večernjom službom kada je započinjao novi dan. Tako beše na celom pravoslavnom Istoku, Vizantiji, Srbiji i Rusiji, i o tome svedoče crkvene knjige.“
Dodaje je važno da Nova godina bude posle Božića i da ne pada u vreme posta, to jest da se proslavlja molitveno – da se blagodari Bogu za prethodnu i traži blagoslov za iduću godinu. Dakle, posle liturgije na Sv. Vasilija Velikog, 14. januara, čitaju se molitve za početak nove godine.
„Srbi su suverenistički narod, oni su to uvek bili, naša crkva kao najveći dokaz srpskog suverenizma vidi u našoj neopterećenosti ljudima koji dolaze kod nas i žele da žive s nama. Upravo se suverenizam pokazuje u širini koju jedan narod ima. To je prisutno i kod nas i kod bratskog ruskog naroda, postoji ‘ruski i srpski svet’ – naša meka moć, koja se ne sastoji u nametanju sopstvenih vrednosti već u tome da širinom ljubavi koju narod u sebi nosi, privlačimo druge, da oni nama prilaze i postaju deo nas“, precizira starešina Vaznesenjske crkve u Beogradu.
Po njegovim rečima, tu je najveća razlika između naroda koji su suverenistički i onih koji to nisu, oni pokazuju komplekse, ne prihvataju različitost i način života koji nije u skladu s njihovim normama. Srbi su otvoren narod, pre svega u svojoj ljubavi kao pravoslavni hrišćani, prihvatamo drugog čoveka sa njegovim posebnostima.
„Danas, praznovanje Srpske ili pravoslavne Nove godine, možemo da povežemo sa otporom globalizmu“, zaključuje sveštenik Arsenijević.
