Šta se desilo sa Krstom nakon Raspeća, Vaskrsenja i Vaznesenja Hristovog? Gde je on bio? Začudo: ispostavilo se da mnogo, mnogo godina niko nije znao gde se nalazi ovaj Krst! I bilo je moguće pronaći ga zahvaljujući pravom čudu!
Na ulicama novog grada
Prošlo je trista godina otkako je Hristos raspet u okolini Jerusalima, na Golgoti. Rimsko carstvo je uspelo da preživi i surove ratove, i propadanje, i novi procvat… A sada, na istoku carstva, gradi se novi prelepi grad Konstantinopolj – nazvan je po sada vladajućem caru Konstantinu. Jedna za drugom, u novim ulicama izdižu se visoke kuće, podižu se hramovi izuzetne lepote. Među stanovnicima Carigrada ima mnogo hrišćana. Oni slobodno šetaju ulicama, ulaze u hrišćanske hramove, mole se.
Ali u novije vreme, vernici su bili primorani da se kriju u katakombama – podzemnim prostorijama koje izgledaju kao mračni podrumi ili tuneli. Bili su proganjani, hapšeni, zatvarani, brutalno mučeni i na hiljade njih pobijeno! Za šta? Zato što su verovali: postoji samo jedan Bog, i odbijali su da se klanjaju paganskim bogovima, kako su zahtevale vlasti.
Progon je trajao ne godinu, ne dve, već cela tri veka! Tri stotine godina je veoma dug period. Rađalo se i umiralo nekoliko generacija ljudi, desetine vladara su se smenjivali na prestolu, sve dok konačno vlast u Rimskom carstvu nije prešla na cara Konstantina.
Uloga carice Jelene
Konstantin je zaustavio progon hrišćana, dozvolio im ne tajno, već otvoreno da ispovedaju svoju veru, dozvolio im da grade hrišćanske hramove. Ali zašto? Činjenica je da je Konstantinova majka, Jelena, bila hrišćanka. I mada je sam car kršten tek na kraju života, uvek je saosećao sa hrišćanima i slušao reči svoje majke. Upravo je ona savetovala svog sina da otvori hrišćanske hramove u novoj prestonici carstva.
Ali ovo Jeleni nije bilo dovoljno. Uverila je svog sina cara Konstantina da bi za njegovo carstvo, za narod, za sve vjerujuće hrišćane bilo važno, korisno i dobro pronaći Krst na kojem je razapet Isus Hristos. Pronaći generalno sve što je moguće, sve preživele svetinje koje bi se odnosile na Spasiočev zemaljski život.
Konstantin je bio saglasan sa svojom majkom – u stvari, ovo može poslužiti za jačanje hrišćanske vere, postati još jedan dokaz njene istinitosti i dobar argument u sporu sa protivnicima hrišćanstva, kojih je tada bilo dosta. Ali sam Konstantin je imao mnogo obaveza: upravljanje velikim carstvom nije jednostavno! Iz tog razloga nije mogao sam da traži Krst
— E, onda ću se ja pobrinuti za to! rekla je Jelena odlučno.
Veoma težak zadatak
Jelenina odluka bila je potpuno neočekivana. Iz mnogo razloga. Prvo, Jelena je bila žena, a žene u to vreme nisu upravljale državnim poslovima i nisu putovale same, posebno u to vreme. Drugo, navikli smo da su u filmovima o opasnim putovanjima, u lovu na blago… glavni lik ili junakinja mladi, snažni ljudi, a majka cara Konstantina je na početku ove naše priče imala… osamdesetak godina! Što je poprilićno godina.
Treće, put od Rima do Jerusalima bio je veoma dug, dug i opasan! Čak i na modernom automobilu, takvu udaljenost ne možete savladati ni za sat ili dva, već za nekoliko dana! A tih dana je trebalo više od mesec dana da se stigne do Svete zemlje! Usput se moglo razboleti, naleteti na razbojnike, upasti u oluju ili doživeti neke druge nevolje…
Četvrto, doći do Jerusalima pola je bitke. Ali šta da se radi tamo, na licu mesta? Gde i kako tražiti Krst i svetinje? Carica ovo nije zamišljala. Nauka o arheologiji još nije postojala u tim vekovima, Jelena nije mogla unapred da se konsultuje sa iskusnim naučnicima, da sazna gde da iskopa, kako da utvrdi da li je neki predmet moderan ili drevni, stvaran ili lažan… A u dvadesetim godinama naučnici prvog veka ne izlaze uvek na kraj sa takvim pitanjima – šta tek reći o vremenu koje je šesnaest vekova iza nas!
Jednom rečju, starija žena se suočila sa gotovo fantastičnim zadatkom: „Idi tamo, ne znam gde, donesi nešto, ne znam šta…“
I što je najvažnije: samog grada Jerusalima u to vreme … više nije bilo!
Gde je nestao Jerusalim?
Odnosno, kako – „nije bilo Jerusalima“? A gde je nestao? Nigde. Samo što se drevni grad promenio do neprepoznatljivosti i čak izgubio ime. Kako se to dogodilo?
Nekoliko decenija nakon Vaznesenja Hristovog, sedamdesete godine, Jerusalim je razorila rimska vojska. Poptunoe! Do dna! Kao što je Isus predvideo, nije ostao kamen na kamenu. Tako su Rimljani smirili Jevreje, koji su se tu i tamo pobunili protiv vlasti rimskog cara nad njihovom zemljom. Razarači su oduzeli ime gradu: na njegovom mestu je izgrađena rimska kolonija, koja se zvala Elija Kapitolina.
Ulice kojima su nekada hodali Isus i Njegovi učenici su skoro nestale: neke kuće su jednostavno nestale, negde su nastale nove zgrade, po celom gradu, tu i tamo nailazili su paganski hramovi i svetilišta, statue rimskih bogova.
Skoro tri veka rimski carevi su marljivo brisali sećanje na Jerusalim da se niko nikada ne bi setio grada „buntovnika i smutljivaca“. Upravo na ovo mesto koje je izgubilo svoj nekadašnji izgled stigla je majka cara Konstantina, Jelena, nakon dugog teškog puta.
Potraga
Carica je stigla u grad gde se malo ko sećao Isusa i Krsta. Ako su hrišćani ostali u Jerusalimu, sakrili su se, navikli na progone i stalnu smrtnu opasnost. Od Jevreja i neznabožaca se malo šta moglo dobiti. Jelena je odlučila da, ako želi da sazna bilo šta o Krstu, ne treba svima da kaže ko je ona. Ionako niko nije znao njeno lice. Carica je promenila svoju bogatu carsku odeću u siromašnu. Pretvarala se da je obična prosjakinja i izašla na ulice nekadašnjeg Jerusalima da sprovede pravu postragu.
Šetala je gradom, slušala razgovore, postavljala pitanja, razgovarala sa svima koji su bar nešto znali o vremenu u kojem je Isus živeo, pamtio adrese i imena… Potraga nije bila laka, ali je nakon nekog vremena počela da donose rezultate.
Šta je carica zatekla u gradu? Mnogo zanimljivih stvari! Prve hrišćanske zajednice skupljale su malo po malo sećanje na Učitelja Hrista, brižljivo čuvale stvari koje su bile u vezi sa Njim. Na primer, u ruke Jelene došao je Hristov ogrtač – odeća koju je Spasilac nosio uoči pogubljenja na Golgoti i koju su stražari odneli nakon što je Isus umro na krstu. I hrišćani su uspeli da sačuvaju veliku svetinju, skrivajući je čitava tri veka, a sada su je predali carici. Jelena je pronašla i krunu od trnja, koju su rimski vojnici stavili na glavu Isusa pre nego što su Ga razapeli…
A Krst?
Da li je našla krst?
Na periferiji, na gori Golgota, pre tri veka razapeti su Isus Hristos i dva razbojnika. Ali… gde je gora? Nestala! Ima kuća sa stubovima, statua neke žene. A ko je ovo? Jelena! Ona više nije u siromašnoj haljini – obučena kako dolikuje za majku cara. Pored nje su pomoćnici, sluge i neki bradati deda. Izgleda kao lokalac. Pokazuje rukom na palatu i strasno objašnjava nešto Jeleni. Njegovo ime je Juda. Ne, ne, ne bojte se! Ova osoba nema nikakve veze sa izdajnikom, bivšim Hristovim učenikom, Judom Iskariotskim. Činjenica je da je muško ime Juda bilo najčešće i vrlo često u tim dalekim vremenima. Pa ko je ovaj starac?
Juda je jevrejski mudrac koji je bio član veća staraca. Prema predanju, među njegovim precima bio je i mučenik Stefan, hrišćanin koji je umro u vreme gonjenja jedan od prvih. A takođe i Nikodim, tajni učenik Hristov. To su bili ljudi koji su lično poznavali Isusa.
O čemu Juda govori Jeleni? Kaže da su baš na mestu koje je toliko dugo tražila. Mesto raspeća Hristovog. Da, Golgota je bila ovde, ali su Rimljani iskopali goru skoro do zemlje, zatrpali mesto zemljom, smećem, popločali i na vrhu podigli hram paganske boginje Venere. U njemu su vršili rituale, prinosile žrtve…
Čekaj, zašto Juda ima tako čudan izraz lica? Kao da odaje svoje tajne nevoljno, na silu… Da, jer to je tako. Stari jevrejski mudrac je dugo sumnjao, plašio se da otvori mesto za caricu. Jerusalimske starešine su se plašile da će njihova vera biti uništena ako se nađe Krst Gospodnji. Jelena je, čak, morala da upotrebi silu da natera mudraca da otkrije lokaciju Golgote.
Početak iskopavanja
Dakle, mesto je pronađeno. Šta dalje?
Pre svega, Jelena je naredila da se sruši paganski hram, da se ukloni hram – mesto koje su pagani posebno poštovali. Naređeno je da se svi ostaci, sve smeće odnesu što dalje od svete gore. Mesto iskopavanja je očišćeno.
Pred početka rada, Jelena je pozvala jerusalimskog patrijarha Makarija. Čim je počeo da se moli, da vrši bogosluženja, zemlja je odjednom zadrhtala, zaljuljala se! Da li je zemljotres? Ne, sve se brzo završilo, ali iz zemlje je izlazila slatka aroma. Ljudi su udahnuli prijatan miris i iznenađeno pogledali okolo. Zaista, iz pukotina u zemlji dizao se kao lagani dim…
Jelena je shvatila: ovo je dobar znak. Ona je na pravom putu!
I tako je prošlo nekoliko sedmica. Iskopavanja na Kalvariji u punom jeku. Radnici su već iskopali ogromnu rupu – ceo jarak! U njemu se roje ljudi: kopaju zemlju, lome kamenje, vuku kolica, iznosi đubre u kolicima… A Jelena…kopačima nešto objašnjava, prati tok radova, ispravlja, pokažu joj neke crteže…Teško je poverovati, ali carica, koja je imala skoro osamdeset godina, praktično je živela u iskopu! Kao pravi arheolog. Radila je sama, podržavala i nadgledala druge. Samo… gde je Krst? Rupa je iskopana ogromna, ali u njoj još nema ničega.
Dugo očekivano otkriće
Konačno, duboko u jami, nešto je otkriveno. Šta je to? To je kao bazen… Samo je ispunjen đubretom i kamenjem. Ovo je drevna cisterna – veliki kapacitet za vodu! Još za Isusovog života postao je neupotrebljiv zbog pukotine. Tri veka iznad cisterne se nagomilao sloj zemlje od nekoliko metara, sada je uklonjen, a bazen se otvorio. Šta je unutra? U-on je tamo, ispod kamenja… Stvarno?! Velike grede! Da, da, upravo, ovo su krstovi! Posle pogubljenja na Golgoti, Rimljani su u staru cisternu bacili beskorisna „drva“ – instrumente za egzekuciju, i odozgo ih napunili đubretom.
Jelena je našla tri krsta! Tako je, jer su zajedno sa Isusom tog dana na Golgoti pogubili dva razbojnika na krstovima. Klima u Judeji je suva i vruća, zemlja peskovita, trista godina ništa nije urađeno sa drvenim gredama pod zemljom. Ali sada se Jelena suočava sa novim zadatkom, težim od prethodnih: koji krst izabrati? Kako razlikovati krst Isusov od druga dva?
Postoji znak – na Isusovom krstu prokurator Pontije Pilat je naredio da se zakuca ploča sa natpisom na tri jezika: „Isus Nazarećanin, car jevrejski“. Sada, prema ovoj tablici, Jelena će odrediti koji joj je krst potreban …
Ali, ploča se odvojil od drveta tokom vekova i leži odvojeno … Međutim, u čemu je, zapravo, razlika? Sva tri krsta su starinska. Verovatno možemo uzeti bilo koji od njih i proglasiti da je – svetinja? ..Ne, Jelena to nije želela. Kao prava hrišćanka, shvatila je da je autentičnost svetinje veoma važna i ozbiljna stvar. Ne smeje biti falsifikat.
Šta uraditi? Ne postoji drugi način da se dokaže autentičnost Krsta – samo čudo može pomoći!
Čudesna provera
Ženu vode do mesta gde su položena tri pronađena krsta. Ili bolje rečeno, čak i ne vode – skoro nose. Teško je bolesna, od slabosti jedva stoji na nogama. Patrijarh Makarije naređuje da se ženi donese jedan od krstova. Ništa se ne dešava. Sada je drugačije… Opet ništa. Treće… Šta je ovo?! Žena je uzdahnula i … kao da se razvedrila! Njena koža sa krastama se razbistrila pred svima, a sada se oslobađa pomoći i staje na noge! Čudesno je izlečena!
Ura! Sada možemo priznati da je ovaj, treći Krst, svetinja! ..
Ali Jelena opet ne žuri. Šta ako je izlečenje ove žene samo slučajnost? Carica ne smeje pogrešiti. Jedan dokaz nije dovoljan. Kako drugačije „isprobati“ Krst?
Pogrebna povorka kreće se u blizini iskopa. Patrijarh Makarije šalje ljude k njoj. Pokojnik se prinosi na krst. Jedan po jedan na pokojniku se stavljaju krstovi. Jedan… drugi… treći… Nemoguće! Čovek je pomerio ruku! Čini se da… diše? Otvara oči? Ustaje?!!
Krst, umrljan krvlju Spasioca, vratio je život čoveku. I od tog trenutka svetinja je počela da se zove Životvorni krst, odnosno davanje, stvarajući život. Osim toga, kada govorimo o Životvornom Krstu, sećamo se i da je sam Hristos, koji je umro na Krstu, pa vaskrsao!
Jelena se drhtavo klanja pronađenoj svetinji i celiva je. To čine i patrijarh i ostali sveštenici.
Vozdviženje Krsta
Na mestu iskopavanja se već okupila ogromna masa! Radujte se ljudi! Svi viču, raduju se, neko žuri u grad – radije da priča o čudu kojem su svedoci, neko se provlači kroz gomilu, želeći da dotakne svetinju…Ljudi hrle sa svih strana. I još, i još… Od jevanđeoskih, apostolskih vremena, ljudi ne pamte takvo čudo – da mrtvi vaskrsnu!
Patrijarh Makarije odlazi na visoko mesto i podiže Krst Hristov tako da je sada svima vidljiv. Ljudi viču: Gospode, pomiluj! i poklonjaju se. Makarije još jednom podiže Krst. I opet se nad narodom nosi: „Gospode, pomiluj!“ I po treći put: Gospode, pomiluj!
Tu, po strani, stoji starac Juda. Onaj koji je Jeleni ukazao na mesto gde je Hristos pogubljen. Sada njegovo lice nije sumorno, već svetlo, oduševljeno! Pred njegovim očima se dešava prvo Vozdviženje Životvornog Krsta – ono pravo, čijeg se pronalaska toliko plašio. Starac Juda i drugi Jevreji, koji su videli čuda sa krsta, nakon ovog događaja poverovaše u Isusa i krstiše se.
Praznik Krstovdan, njegovo proslavljanje nastavljeno je u Jerusalimu osam dana! I tada je Časni krst stavljen u srebrni kivot. Čuvali su ga u Hramu Vaskrsenja Hristovog – Jelena je naredila izgradnju i osvećenje ovog hrama nad Golgotom i nad Grobom Gospodnjim, koji je takođe pronađen zahvaljujući iskopavanjima.
Posle osvećenja hrama Vaskrsenja, po drugi put je iznet na poklonjenje u narod i Krst Životvorni. Ujedno, odlučili smo da posebno zapamtimo dan Vozdviženja Krsta Gospodnjeg. Crkva i danas praznuje veliki praznik Vozdviženja Gospodnjeg 27. septembra svake godine.
Čestice Krsta hrišćani su decenijama i vekovima prenosili iz ruke u ruku. Kao rezultat toga, fragmenti svetinje su se raširili po celom svetu. Danas se mogu videti, mogu se celivati u mnogim hramovima.
