Tokom rata u Bosni i Hercegovini, stradanje srpskog stanovništva u Sarajevu bilo je jedan od najmračnijih i najmanje istraženih aspekata konflikta.
Prema izveštaju Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu, u glavnom gradu BiH postojalo je 211 logora i mesta zatočenja, u kojima su mučeni i ubijani srpski civili. Procenjuje se da je oko 3.000 Srba ubijeno, dok je najmanje 1.700 teško ranjeno.
Logori za Srbe: Simbol stradanja
Među najpoznatijim logorima u Sarajevu bio je logor „Silos“, koji je funkcionisao od 1992. do 1996. godine. Ovaj zloglasni logor nalazio se u selu Tarčinu, u objektu starog silosa za skladištenje žita, i u njemu su bili zatočeni srpski civili – muškarci, žene, pa čak i stari i bolesni ljudi.
Đorđo Šuvajlo, jedan od zatočenika, preživeo je u ovom logoru 1.355 dana, što svedoči o surovosti i nehumanim uslovima u kojima su zatvorenici boravili.
Osim Silosa, postojali su i drugi logori poput Centralnog zatvora, logora u Osnovnoj školi „4. jul“, logora „Viktor Bubanj“, kasarne „Maršal Tito“ i logora u hotelu „Orao“. U ovim logorima srpski civili su bili podvrgnuti teškim mučenjima, prinudnom radu, gladi i nehumanom postupanju.
Jedan od najstrašnijih logora bio je „Viktor Bubanj“, smešten u bivšem vojnom objektu, gde su zatvorenici bili podvrgnuti svakodnevnim batinama, elektrošokovima i psihičkom zlostavljanju.
Zločini u sarajevskim logorima su bili sistematski organizovani
Zločini u sarajevskim logorima bili su sistematski organizovani, a u njihovom sprovođenju učestvovali su mnogi visoki funkcioneri Armije BiH, policije i paravojnih formacija.
Svedočenja srpskih logoraša potvrdila su da je logor „Silos“, koji su muslimanske vlasti osnovale 11. maja 1992. u objektu u kojem se pre rata čuvala pšenica, imao sve elemente zloglasnog logora Aušvic iz Drugog svetskog rata.
U njemu su uglavnom bili zatvoreni civili sa područja Tarčina, Pazarića i drugih okolnih mesta, muškarci od 14 do 85 godina i 11 žena, od kojih je jedna bila u šestom mesecu trudnoće, kao i 11 rezervnih vojnika, zarobljenih na borbenoj liniji u Hadžićima.
Najmlađi među njima bio je četrnaestogodišnji Leo Kapetanović, a najstariji osamdesetpetogodišnji Vaso Šarenac, koji je umro u „Silosu“ na temperaturi koja je uvek bila za 10 stepeni niža od spoljašnje.
Za zločine nad Srbima u „Silosu“ Sud BiH je na ukupno 42 godine zatvora pravosnažno osudio šestoricu optuženih. Kada se 42 godine kazne podele sa brojem ubijenih Srba, njih 24, onda se dolazi do toga da je svako ubistvo kažnjeno sa manje od dve godine zatvora!
Ispovest Slavka Jovičića Slavuja
Slavko Jovičić Slavuj bio je jedan od logoraša iz „Silosa“ koji je izašao na slobodu na Savindan 1996. sa njih još 43. Proveo je 1.334 dana u sarajevskim logorima za Srbe, a najduže je bio u „Silosu“!
Ovu godišnjicu zatvaranja logora, Slavuj je dočekao u postelji – bolestan. Za „Novosti“ je rekao da već godinama oseća posledice stravičnih mučenja i da ni sam više ne zna kako je živ i kako je preživeo „Silos“.
U „Silos“ sam doveden 1992. sa 77 kilograma. Zbog mučenja sam ubrzo pao na 34. Kost i koža sam bio. Da nije bilo kože, kosti bi se same rastavile – priseća se Slavuj. Bilo je dana kad sam molio čuvare da me ubiju.
„Silos“ je bio laboratorija za ispitivanje ljudske izdržljivosti. Ljudi su bili posmatrani kao životinje i korisni samo da rade stvari potrebne za vojsku. Tukli su nas svakodnevno i vršili nuždu po nama.
Bošnjaci zabranili sećanje
Prva komemoracija ispred samog logora „Silos“ u Tarčinu održana je 2021. godine, na 25. godišnjicu zatvaranja ovog kazamata. Sve do tada bošnjačke vlasti i razna ratna udruženja iz Sarajeva nisu dopuštala da Srbi dođu i obeleže datum zatvaranja „Silosa“.
Ko je Enver Zornić?
Takođe, Enver Zornić, komandant zatvora „Viktor Bubanj“, bio je poznat po okrutnosti prema zatvorenicima. Pored njih, u zlostavljanjima su učestvovali i brojni pripadnici muslimanskih snaga, od kojih su neki kasnije izbegli krivičnu odgovornost.
Nijedan od ovih zločina nije okvalifikovan kao ratni zločin
Iako postoje brojni dokazi i svedočanstva o zverstvima počinjenim nad srpskim stanovništvom u Sarajevu, ovaj deo istorije ostaje u senci. Nijedan od ovih zločina nije okvalifikovan kao ratni zločin, zločin protiv čovečnosti ili genocid, uprkos činjenici da su mnoga dela ispunjavala pravne kriterijume za takvu kvalifikaciju.
Međunarodni sudovi i institucije nisu posvetili dovoljnu pažnju stradanju Srba u Sarajevu, što je rezultiralo nedostatkom pravde za žrtve i njihove porodice. S druge strane, mnogi zločinci su ostali nekažnjeni i nastavili svoje živote bez ikakvih posledica.
Sećanje i istina kao preduslov pravde
Istina o stradanju Srba u Sarajevu mora biti rasvetljena kako bi se sprečilo da istorija bude zaboravljena ili iskrivljena. Priznanje ovih zločina i njihovo adekvatno pravno procesuiranje predstavljaju jedini put ka pomirenju i istinskom suživotu u regionu. Dok god zločini ostaju bez kazne, istina ostaje zakopana u senci političke korektnosti i selektivne pravde.
Ovi događaji predstavljaju bolno podsećanje na tragediju koja je zadesila srpsko stanovništvo u Sarajevu, ali i opomenu da se istorijske činjenice ne smeju zaboraviti i potrebno je razviti kulturu sećanja među našim narodom.
