“I reče: nag sam izašao iz utrobe matere svoje, nag ću se i vratiti. Gospod dade, Gospod uze: da je blagosloveno ime Gospodnje.” (Jov. 1,21)
Ličnost pravednog Jova, u istoimenoj knjizi Starog zaveta, nadahnuće je, uteha i nada Hrišćanima. Svojevrsna tematika ovog spisa, traži od nas duboko uranjanje, promišljanje i podvig u poimanju i tumačenju ove poučne priče.
Ključ za tumačenje Jova je Hristos
Jov i njegova životna patnja, svoj putokaz imaju u Hristu, vrhune Njemu i pedagoški ukazuju i svoj smisao traže u Novom zavetu. Ključ za tumačenje pravednog Jova, jesu Bogočovek Hristos i Crkva Njegova. Stoga, neophodno je uslovno i pre svega kao vaspitno sredstvo, uzeti u obzir onaj segment priče u kome Gospod iskušava Jova i vodi dijalog sa Satanom.
Stradanje pravednika je slika hrišćanskog života i ona je hristoobrazna i biblijska. Jovovo stradanje je arhetip (praobraz) Hristovog stradanja, u nepravednom svetu zla i užasa, i ona je svakom Hrišćaninu svedočanstvo patnje u nesavršenom svetu, ali i pobede i Vaskrsenja u preobraženom i novom svetu.
Život u Crkvi je stradajući
Crkva Hristova, ma koliko nam se činilo da živimo u hrišćanskoj civilizaciji, je stradajuća Crkva, koja ujedno pobeđuje jer joj je Glava Vaskrsli Hristos, Onaj koji je pobedio zlo i smrt.
Jov je praobraz Hrišćanina u Crkvi, onoga koji prihvata svoje stradanje, ali ne mireći se sa njim, polaže svoj život, veru i nadu u Boga, koji vodi svet ka mirnoj luci, a to je Carstvo Božje. Jov je sadelatelj Božji, a njegova pobeda je starozavetni predukus sladosti Carstva Božjeg. Sve naše stradanje je “jovovsko” – iskušenje koje sliči Jovovom; a sva naša pobeda, radost i olakšanje od bremena života je Hristos, Koga imamo u Liturgiji kao ikoni Carstva Božjeg. Hristos je naša “neprolazna radost i sreća” (Jov. gl. 27).
Sveštenik Aleksandar Vučaj
