Multipolarni svet je, po svojoj prirodi, i nuklearni. Njegovi konflikti sve su više oblikovani prisustvom nuklearnog oružja. Neki od tih ratova, poput sukoba u Ukrajini, vode se indirektno.
Drugi, kao u Južnoj Aziji, odvijaju se u mnogo direktnijem obliku. Na Bliskom istoku, jedna nuklearna sila pokušala je da spreči drugu državu u potencijalnom razvoju sopstvenog nuklearnog naoružanja, i to uz podršku još moćnijeg saveznika koji takođe poseduje nuklearno oružje. U međuvremenu, rastuće tenzije u Istočnoj Aziji i zapadnom Pacifiku sve više približavaju rizik direktnog sukoba između nuklearnih država.
Zaboravljeni strah iz Hladnog rata
Nakon što je tokom Hladnog rata izbegnuta nuklearna katastrofa, neke evropske zemlje izgubile su osećaj opreza koji je nekada pratio posedovanje takvog oružja. Razlozi za to su brojni.
Tokom „zrele” faze Hladnog rata, posebno posle Kubanske raketne krize 1962. godine, nuklearno oružje služilo je svojoj svrsi: odvraćalo je i zastrašivalo. I NATO i Varšavski pakt polazili su od pretpostavke da bi svaki veliki sukob neminovno eskalirao u nuklearni. Uviđajući tu opasnost, politička vođstva u Vašingtonu i Moskvi nastojala su da izbegnu nezamislivo.
Amerikanci su doduše razmatrali mogućnost ograničenog nuklearnog rata na prostoru Evrope, ali su sovjetski stratezi na takve ideje gledali sa velikim skepticizmom. Tokom decenija sovjetsko-američke konfrontacije, svi oružani sukobi odvijali su se daleko od Evrope i van osnovnih bezbednosnih interesa dve supersile.
Snaga ostala, ali strah oslabio
Trideset pet godina nakon kraja Hladnog rata, fizički potencijal za globalno uništenje i dalje postoji, ali je strah koji je nekada obuzdavao svetske lidere znatno oslabio. Ideološka krutost tog doba je nestala, a zamenili su je nejasniji sukobi između globalističkih ambicija i nacionalnih interesa. Svet je i dalje međusobno povezan, ali podele sve više idu unutar društava, a ne samo između država.
Sjedinjene Države, nekadašnji pretendent na status globalnog hegemona, nisu uspele da izgrade stabilan međunarodni poredak. Ono što danas imamo je „normalan” svet u istorijskom smislu: svet rivaliteta velikih sila i regionalnih konflikata. Kao i uvek, promene u ravnoteži moći dovode do konfrontacije. I, kao i uvek, sila se koristi da bi se korigovali disbalansi.
Jezivo odvajanje nuklearnog od konvencionalnog
Ovo novo „normalno” podrazumeva da su nuklearne sile i dalje snažne, ali kao da su udaljene. Pretnja uništenjem postoji, ali više nije prisutna u javnom umu. Ratovi se vode konvencionalnim sredstvima, dok nuklearno oružje ostaje neupotrebljeno, pod nekom vrstom prećutnog tabua. Malo ko ozbiljno razmatra njihovu upotrebu, jer svaka logična analiza pokazuje da bi takva odluka uništila ono što se želi zaštititi.
Ipak, konvencionalni ratovi mogu uništiti čitave države. Zemlje koje poseduju moćne konvencionalne snage pored nuklearnih mogu biti u iskušenju da ta dva nivoa razdvoje. U takvom kontekstu, država koja se suoči s egzistencijalnom pretnjom – čak i samo od konvencionalnog oružja – ne može se očekivati da zanemari svoju nuklearnu opciju.
Opasna igra proksi ratova
Pokušaj da se nuklearnoj sili nanese strateški poraz putem posrednika izuzetno je rizičan. Takav pristup može izazvati nuklearni odgovor. Nije iznenađujuće što su tvorci ovakvih strategija uglavnom političari iz „naprednih demokratija”, a ne autoritarnih režima. Lideri Britanije i Francuske, na primer, već odavno nisu u stanju da vode nezavisnu spoljnu ili vojnu politiku. Sposobni su za provokacije, ali ne i za upravljanje posledicama.
Do sada ih je od težih posledica spasla isključivo strateška strpljivost Kremlja. Rusija se uzdržala od udara na inostrane lokacije sa kojih se planiraju i koordiniraju napadi na njenu teritoriju.
Nuklearne elektrane kao nova frontovska linija
Uporedimo današnju ravnodušnost prema ukrajinskom granatiranju nuklearke Zaporožje sa alarmom koji je zahvatio Evropu posle černobiljske katastrofe 1986. godine. Ista nebriga se vidi u reagovanju na ukrajinske napade dronovima na ruske nuklearne elektrane u Kursku i Smolensku, kao i na izraelsko-američke udare na iranske nuklearne objekte u junu ove godine. Ovakve akcije daleko prevazilaze okvire tradicionalne nuklearne doktrine.
Ali ovo stanje ne može trajati večno. Rastuće uključenje evropskih zemalja u ukrajinski konflikt sve više testira strpljenje Moskve. Rusija je 2023. proširila svoju nuklearnu doktrinu, uključujući i pretnje savezničkoj Belorusiji, članici Savezne države. Uništenje ukrajinskog vojno-industrijskog kompleksa sistemom „Orešnik” krajem 2024. bilo je ozbiljno upozorenje.
Reakcije Evrope: odsustvo razuma
Umesto da pokažu oprez, vodeće evropske države reagovale su izazivački i neodgovorno. Danas smo možda na pragu novog prelomnog trenutka u ukrajinskoj krizi. Diplomatska rešenja propadaju zbog odbijanja Vašingtona da uzme u obzir ruske bezbednosne interese i zbog ambicije EU da oslabi Rusiju kroz dugotrajni rat.
Zapad želi da iscrpi Rusiju: da istroši njenu vojsku, iscrpi ekonomiju i destabilizuje društvo. Istovremeno, SAD i saveznici nastavljaju da naoružavaju Ukrajinu, šalju instruktore i „dobrovoljce” i proširuju sopstvenu vojnu industriju.
Rusija neće dozvoliti da ova strategija uspe. Nuklearno odvraćanje možda će uskoro preći iz pasivne u aktivnu fazu. Moskva mora jasno staviti do znanja da uočava egzistencijalnu pretnju – i da će na nju odgovoriti.
Mogući signali uključuju stavljanje taktičkog nuklearnog oružja u pripravnost, odustajanje od moratorijuma na raspoređivanje raketa srednjeg i kratkog dometa u evropskom delu Rusije, Čukotki i Belorusiji, obnavljanje nuklearnih testiranja ili čak konvencionalne udare van Ukrajine.
Iranska dilema i opasnost nuklearne domino efekta
Zapadna politika prema Iranu je doživela fijasko. Izraelsko-američki udari nisu uništili iranske nuklearne kapacitete. Sada Iran mora da bira: ili da prihvati američku zabranu obogaćivanja uranijuma, ili da otvoreno krene putem razvoja nuklearnog oružja. Njegov dosadašnji „polu-pristup” pokazao se kao bezuspešan.
Iskustvo pokazuje da je jedina pouzdana garancija protiv američke intervencije – posedovanje nuklearnog oružja. Iran bi uskoro mogao krenuti stopama Japana i Južne Koreje, koji već imaju kapacitete za brz razvoj nuklearne bombe ako to procene nužnim. Ako i Tajvan izgubi poverenje u američku zaštitu, možda će razmatrati sopstvenu nuklearnu opciju.
Nuklearno oružje ne sprečava svaki rat
Nuklearno oružje ne pruža zaštitu od konvencionalnih ratova. Ruski nuklearni arsenal nije sprečio evropsko mešanje u Ukrajinu. A u aprilu 2025, teroristički napad u Kašmiru podstakao je Indiju da udari na Pakistan, što je dovelo do kratkog sukoba između dve nuklearne sile.
U oba slučaja, nuklearno oružje ograničilo je eskalaciju – ali nije sprečilo sam sukob.
Pet pravaca u kojima svet ide
Pet je pravaca ka kojima svet ide, a to su: aktiviranje nuklearnog odvraćanja u Ukrajini, ponovno pokretanje nuklearne debate u Evropi, (uključujući ambicije Francuske i težnje Nemačke i Poljske) kriza režima neširenja i pad poverenja u Međunarodnu agenciju za atomsku energiju, iranski nuklearni program izvan međunarodnog nadzora, kao i pripreme Japana, Južne Koreje i eventualno Tajvana za nuklearnu samostalnost
Kako stabilizovati nestabilni svet?
Ako multipolarni nuklearni svet želi da postane stabilniji, strateška stabilnost mora biti učvršćena obostranim odvraćanjem. Ali to takođe podrazumeva prekid ne samo direktnih, već i posrednih ratova između nuklearnih sila. U suprotnom, rizik od nuklearne eskalacije – i totalnog rata – nastaviće da raste.
