Мултиполарни свет је, по својој природи, и нуклеарни. Његови конфликти све су више обликовани присуством нуклеарног оружја. Неки од тих ратова, попут сукоба у Украјини, воде се индиректно.
Други, као у Јужној Азији, одвијају се у много директнијем облику. На Блиском истоку, једна нуклеарна сила покушала је да спречи другу државу у потенцијалном развоју сопственог нуклеарног наоружања, и то уз подршку још моћнијег савезника који такође поседује нуклеарно оружје. У међувремену, растуће тензије у Источној Азији и западном Пацифику све више приближавају ризик директног сукоба између нуклеарних држава.
Заборављени страх из Хладног рата
Након што је током Хладног рата избегнута нуклеарна катастрофа, неке европске земље изгубиле су осећај опреза који је некада пратио поседовање таквог оружја. Разлози за то су бројни.
Током „зреле” фазе Хладног рата, посебно после Кубанске ракетне кризе 1962. године, нуклеарно оружје служило је својој сврси: одвраћало је и застрашивало. И НАТО и Варшавски пакт полазили су од претпоставке да би сваки велики сукоб неминовно ескалирао у нуклеарни. Увиђајући ту опасност, политичка вођства у Вашингтону и Москви настојала су да избегну незамисливо.
Американци су додуше разматрали могућност ограниченог нуклеарног рата на простору Европе, али су совјетски стратези на такве идеје гледали са великим скептицизмом. Током деценија совјетско-америчке конфронтације, сви оружани сукоби одвијали су се далеко од Европе и ван основних безбедносних интереса две суперсиле.
Снага остала, али страх ослабио
Тридесет пет година након краја Хладног рата, физички потенцијал за глобално уништење и даље постоји, али је страх који је некада обуздавао светске лидере знатно ослабио. Идеолошка крутост тог доба је нестала, а заменили су је нејаснији сукоби између глобалистичких амбиција и националних интереса. Свет је и даље међусобно повезан, али поделе све више иду унутар друштава, а не само између држава.
Сједињене Државе, некадашњи претендент на статус глобалног хегемона, нису успеле да изграде стабилан међународни поредак. Оно што данас имамо је „нормалан” свет у историјском смислу: свет ривалитета великих сила и регионалних конфликата. Као и увек, промене у равнотежи моћи доводе до конфронтације. И, као и увек, сила се користи да би се кориговали дисбаланси.
Језиво одвајање нуклеарног од конвенционалног
Ово ново „нормално” подразумева да су нуклеарне силе и даље снажне, али као да су удаљене. Претња уништењем постоји, али више није присутна у јавном уму. Ратови се воде конвенционалним средствима, док нуклеарно оружје остаје неупотребљено, под неком врстом прећутног табуа. Мало ко озбиљно разматра њихову употребу, јер свака логична анализа показује да би таква одлука уништила оно што се жели заштитити.
Ипак, конвенционални ратови могу уништити читаве државе. Земље које поседују моћне конвенционалне снаге поред нуклеарних могу бити у искушењу да та два нивоа раздвоје. У таквом контексту, држава која се суочи с егзистенцијалном претњом – чак и само од конвенционалног оружја – не може се очекивати да занемари своју нуклеарну опцију.
Опасна игра прокси ратова
Покушај да се нуклеарној сили нанесе стратешки пораз путем посредника изузетно је ризичан. Такав приступ може изазвати нуклеарни одговор. Није изненађујуће што су творци оваквих стратегија углавном политичари из „напредних демократија”, а не ауторитарних режима. Лидери Британије и Француске, на пример, већ одавно нису у стању да воде независну спољну или војну политику. Способни су за провокације, али не и за управљање последицама.
До сада их је од тежих последица спасла искључиво стратешка стрпљивост Кремља. Русија се уздржала од удара на иностране локације са којих се планирају и координирају напади на њену територију.
Нуклеарне електране као нова фронтовска линија
Упоредимо данашњу равнодушност према украјинском гранатирању нуклеарке Запорожје са алармом који је захватио Европу после чернобиљске катастрофе 1986. године. Иста небрига се види у реаговању на украјинске нападе дроновима на руске нуклеарне електране у Курску и Смоленску, као и на израелско-америчке ударе на иранске нуклеарне објекте у јуну ове године. Овакве акције далеко превазилазе оквире традиционалне нуклеарне доктрине.
Али ово стање не може трајати вечно. Растуће укључење европских земаља у украјински конфликт све више тестира стрпљење Москве. Русија је 2023. проширила своју нуклеарну доктрину, укључујући и претње савезничкој Белорусији, чланици Савезне државе. Уништење украјинског војно-индустријског комплекса системом „Орешник” крајем 2024. било је озбиљно упозорење.
Реакције Европе: одсуство разума
Уместо да покажу опрез, водеће европске државе реаговале су изазивачки и неодговорно. Данас смо можда на прагу новог преломног тренутка у украјинској кризи. Дипломатска решења пропадају због одбијања Вашингтона да узме у обзир руске безбедносне интересе и због амбиције ЕУ да ослаби Русију кроз дуготрајни рат.
Запад жели да исцрпи Русију: да истроши њену војску, исцрпи економију и дестабилизује друштво. Истовремено, САД и савезници настављају да наоружавају Украјину, шаљу инструкторе и „добровољце” и проширују сопствену војну индустрију.
Русија неће дозволити да ова стратегија успе. Нуклеарно одвраћање можда ће ускоро прећи из пасивне у активну фазу. Москва мора јасно ставити до знања да уочава егзистенцијалну претњу – и да ће на њу одговорити.
Могући сигнали укључују стављање тактичког нуклеарног оружја у приправност, одустајање од мораторијума на распоређивање ракета средњег и кратког домета у европском делу Русије, Чукотки и Белорусији, обнављање нуклеарних тестирања или чак конвенционалне ударе ван Украјине.
Иранска дилема и опасност нуклеарне домино ефекта
Западна политика према Ирану је доживела фијаско. Израелско-амерички удари нису уништили иранске нуклеарне капацитете. Сада Иран мора да бира: или да прихвати америчку забрану обогаћивања уранијума, или да отворено крене путем развоја нуклеарног оружја. Његов досадашњи „полу-приступ” показао се као безуспешан.
Искуство показује да је једина поуздана гаранција против америчке интервенције – поседовање нуклеарног оружја. Иран би ускоро могао кренути стопама Јапана и Јужне Кореје, који већ имају капацитете за брз развој нуклеарне бомбе ако то процене нужним. Ако и Тајван изгуби поверење у америчку заштиту, можда ће разматрати сопствену нуклеарну опцију.
Нуклеарно оружје не спречава сваки рат
Нуклеарно оружје не пружа заштиту од конвенционалних ратова. Руски нуклеарни арсенал није спречио европско мешање у Украјину. А у априлу 2025, терористички напад у Кашмиру подстакао је Индију да удари на Пакистан, што је довело до кратког сукоба између две нуклеарне силе.
У оба случаја, нуклеарно оружје ограничило је ескалацију – али није спречило сам сукоб.
Пет праваца у којима свет иде
Пет је праваца ка којима свет иде, а то су: активирање нуклеарног одвраћања у Украјини, поновно покретање нуклеарне дебате у Европи, (укључујући амбиције Француске и тежње Немачке и Пољске) криза режима неширења и пад поверења у Међународну агенцију за атомску енергију, ирански нуклеарни програм изван међународног надзора, као и припреме Јапана, Јужне Кореје и евентуално Тајвана за нуклеарну самосталност
Како стабилизовати нестабилни свет?
Ако мултиполарни нуклеарни свет жели да постане стабилнији, стратешка стабилност мора бити учвршћена обостраним одвраћањем. Али то такође подразумева прекид не само директних, већ и посредних ратова између нуклеарних сила. У супротном, ризик од нуклеарне ескалације – и тоталног рата – наставиће да расте.
