Bivši hrvatski predsednik će biti proglašen počasnim građaninom Gnjilana, a proglašen je i počasnim građaninom Prizrena i Prištine. Albanci sa Kosova i Metohije imaju svog omiljenog Hrvata. To je Stjepan Mesić, bivši predsednik Hrvatske, koji će biti proglašen počasnim građaninom Gnjilana. Ali, nisu se oni prvi toga dosetili. Pre njih ovo priznanje Mesiću je stiglo iz Prištine i Prizrena.
„Poslanik Demokratskog saveza Kosova (DSK) Ljutfi Haziri saopštio je da će na predlog odborničke grupe DSK i predsednika Skupštine opštine Gnjilana Kuštrima Kadrijua, bivši predsednik Hrvatske Stipe Mesić 6. juna biti proglašen počasnim građaninom“, poručio je Haziri, preneo je portal „Kosovo onlajn“.
Ovaj predlog da usledio je malo nakon što je ovu „laskavu titulu“ poneo aktuelni predsednik Albanije Bajram Begaj.
No, po svemu sudeći, ako se pitaju albanske vlasti u Prištini, predsednik je predsednik – bivši ili sadašnji, hrvatski ili albanski – nije od presudnog značaja.
Čime su Begaj i Mesić zadužili Albance na Kosovu i Metohiji? Hrvatsko-albanske odnose krasi „iskustvo“ ratnog saveza, a zajednička im je deviza da je „neprijatelj mog (srpskog) neprijatelja – moj prijatelj“.
Zašto je bivši hrvatski predsednik tokom čijeg mandata je Hrvatska postala članica NATO-a, poslednji predsednik Predsedništva SFRJ, postao omiljena ličnost u albanskim redovima?
Mesić nikada nije štedeo lepe reči kada su u pitanju Albanci iz južne srpske pokrajine.
Naročito se isticao kada bi nekog od njegovih albanskih prijatelja zadesila „nevolja“ oličena u liku haških istražitelja.
„Albanci su uvek dobrodošli u Hrvatsku“, poručio je za medije na albanskom jeziku, a svojevremno je ocenio i da je „Kosovo realnost, sviđalo se Beogradu ili ne, to ne može da se promeni“. Istakao je i da je „srećno Kosovo“ i da su „Albanci srećni zato što imaju Ramuša Haradinaja i Agima Čekua“, dodajući – „pozdravljam moje komandante“.
A kada je Haradinaj uhapšen u Francuskoj po međunarodnoj poternici koju je izdala Srbija, Mesić je izjavio da se nada skorom oslobođenju „njegovog prijatelja Haradinaja“.
Ni ovaj bivši komandant tzv. OVK nije ostao dužan svom hrvatskom prijatelju: prilikom jednog sastanka sa njim obećao je da „nikada neće ostaviti malu hrvatsku zajednicu na Kosovu„, podsetivši na to da je Mesić snažno podržavao Kosovo devedesetih godina.
Haradinaj je u razgovoru sa novinarima, svojevremeno, izjavio i da je „obnovio“ srpski jezik zahvaljujući Mesiću.
Nije zabeleženo kako su „branitelji hrvatskog jezika“ reagovali na Haradinajevo priznanje, ali može se pretpostaviti da su gutali knedle.
Suvišno je i pominjati da Mesić nije propustio priliku da oda počast Ademu Jašariju i članovima njegove porodice, koji su poginuli u sukobima sa srpskom policijom.
Povodom obeležavanja neke svečanosti, svojevremeno, u Prištini su se sastali bivši predsednik tzv. Kosova Fatmir Sejdiu, bivši predsednik Hrvatske Stjepan Mesić i bivši predsednik SAD Bil Klinton.
Sejdiu je tada poručio da se sastao sa „najvećim prijateljima tzv. Kosova“.
Ipak, za razliku od Klintona, bar za sada, Mesić ima „samo“ ključeve tri grada na KiM, ne i spomenik.
U pokušaju da uskladi sliku i ton, bivši hrvatski predsednik je otišao i korak dalje, pa se fotografisao odeven u albansku nacionalnu nošnju i pokazivao je rukama dvoglavog albanskog orla. Mediji na albanskom jeziku su mu pripisali rečenicu koja glasi: „Ja sam prvi predsednik ilirskog porekla, ova prelepa nošnja me čini srećnim“.
Odlikovao ga je i bivši predsednik Albanije Ilir Meta, nazivajući ga albanskim prijateljem u ratu i u miru.
