Христос је дошао да спасе све људе, као што је сваки човек, без изузетка створен по лику Божијем. У том смислу, треба бити веома опрезан када се групама и заједница придају етички епитети, када се одређују као добри или зли.
Тачно је да се у хришћанству говорио прихватању вере не само од стране појединаца, него и група, заједница и читавих народа, а хришћанство, као и сам његов евхаристијски етос је неодвојив од конкретне заједнице и начела заједништва.
Ипак, када кажемо да је неки народ прихватио веру, ми не говоримо да је он одједном постао добар и да је ослобођен искушења, било унутрашњих било спољашњих. Конкретно, искушења да буде под нападом зла, као и да га чини, што важи и за све појединачне припаднике тог народа.
Дакле, групама и заједницама не треба по себи приписивати карактер добрих или злих, поготово не као трајну одредницу, али ипак се може рећи да постоје извесна колективна усмерења која могу бити изазвана негативним поривима, ка насиљу, деструкцији, тлачењу појединаца, група или других народа. Она могу одједном да избију и нагло усахну, а понекад имају и постојанији карактер, па чак бивају и интериоризована или институционализована од делова одређених заједница.
Подразумева се да све то не лишава одговорности ниједног појединца, колико год да је подстицан или присиљаван да чини или подржава зло. Не лишава одговорности ни политичку или верску власт, која је већ по себи одговорнија од изолованих појединаца или група без утицаја на опште токове. Власт је одговорна већ и због нечињења, пасивности у односу према негативним појавама и пројавама зла, а поготово ако га само макар и прећутно подстиче, о организовању и непосредном учешћу у злим делима да не говоримо.
Зло могу подстицати и спољни фактори, према којима треба стећи унутрашњу отпорност на нивоу групе или заједнице, засновану пре свега на идејним и вредносним темељима и опредељењима, што је у нашем добу посебно тешко.
Укратко, групе и заједнице као да понекад преплави зло, посебно у облику мржње и помаме за разарањем и искључивањем, дехуманизацијом и демонизацијом одређених појединаца и група, које некада иду и до стадијума озверења, односно укидања свих етичких параметара, граница и кочница у односу према другима. Нико од нас појединачно не може да опере руке од одговорности за тако појаве, али свакако не могу ни они који владају или они који би желели да владају, јер ни политика, као ни било које јавно деловање ипак не може бити раздвојена од етике, колико год ми били уверени да њоме по дефиницији доминира голи интерес.
Јер политика је људска ствар, а кад то престане да буде и кад исувише нас то прихвата као нужно или чак пожељно, у великом смо проблему. А људско није оно „сувише људско“ жудње за моћи и грабљењем, већ оно које у себи задржава и чини делатним печат Божијег твораштва, који је у сваком од нас.
У поплавама зла треба остати свој, не потчинити своју личну јединственост и непоновљивост општој помами. Исто тако, злу се понекад мора и супротставити, по могућности без мржње и насиља, јер неправда не сме да постане норма.
А најважније је имати поверење у Бога, јер све овоземаљско прође, па и колективна преплављеност злом. Они који нису дозволили да их зло обузме, да упрљају свој од Бога дати људски лик, па чак и они међу њима који због тога настрадају, семе су будуће обнове, а што је најважније будућег васкрсења. Ка којем нас онај који нас је створио све подједнако зове, знајући да смо сви ми почели као деца његова.
