У борби за друштвени положај или његово одржавање неизбежно губимо непосредност у односу према људима, али и према самима себи. Позирамо, глумимо, укалупљавамо се према задатим и пожељним обрасцима понашања и вредностима, пазимо на слику који други имају о нама више него на наш унутрашњи живот и унутрашњи доживљај стварности и људи, па и себе самих.
Зато је некад лепше дружити се са децом и млађим људима, који ће тек да окоштају и укалупе се, затекавши их у једном кратком тренутку док још лете, док се, бар неки од њих, још надају да ће они другачије него сви остали или једноставно нису свесни тога шта им је наменио свет.
Али, с друге старе, сваки однос на свету је посредован, као и наш однос према видљивој стварности, другим људима и самима себи, и не треба се заваравати да је другачије. У кавезу смо наших предрасуда, перцептивних и просторно-временских ограничења, страсти, надања и жеља, доминантних наратива који дефинишу границе унутар који је пожељно посматрати свет. Ствар је само у томе колико смо свесни решетака тог кавеза, јер онај ко их је свестан и не мисли да су оне стварност, можда кроз њихове прорезе и осети нешто од истински реалног, па самим тим, као у огледалу, бар на тренутак назре и сопствену реалност, односно оно што је у њему реално и повезује га са тим реалним.
Тужно је гледати лутке око себе, а још тужније кад схваташ да и сам постајеш или да си већ постао лутка. Која следи туђе покрете, изговара научене и познате фразе на окружењу прихватљив начин. Кажу нам да је то нормално и да се то зове сазревање.
Али да ли је окоштавање и сазревање исто? Не бих рекао. Оно што у зрелом плоду називамо коштицом је заправо семе, услов за израстање још једног плода, обнављање живота у једном свету пролазности и смрти. Док је окоштавање одумирање и обесплођавање нечега још живог, нечега што би још могло да буде живо и да ствара семење за нове плодове.
Будимо што дуже, дакле, увек живи плодови, који стварају семе за нове и будуће, а не окамењени кипови који трају, али ништа више не дају и не доносе, који живе само сопствену смрт, који својим животима још само потврђују тријумф смрти, који су њена ходајућа реклама.
Непосредни смо, у том смислу, кад се и према себи и према другима односимо као према зрелим и живим, бујајућим плодовима, пред којима је тек живот. Које ни (иначе неизбежна) смрт неће победити, јер су много семења разасули – јер су велику љубав имали.
