Kosta Kosovac piše, ali i deluje sa stavom – neko bi rekao pozom – pesnika. Kao iz nekih davnih vremena, kada je pesnik smatran donekle posebnim bićem, ako ne baš prorokom, a on strunom koje treperi pred svetom i za svet, žrtvenom i iskupljujućom figurom, dakle.
Pesnik je u njegovoj novoj zbirci „Šestar za oreol“ (Sumatra, 2025) osećajni i osetljivi usamljenik koji se nadahnjuje bolom više nego srećom ili, na daj Bože, konforom i spoljnim priznanjima i vrednostima. On je pre intuitivno i osećajno nego racionalno biće, koji srcem razumeva svet i ljude, spreman da zaplače nad njihovim, čak pre nego nad svojim sopstvenim bolom.
Pesnik kao implicitni „junak“ njegovih stihova se, tako, kada u životu zaluta orijentiše „prema bolu / ne prema mahovini“, nemir mu često ne dozvoljava da čuje svoje misli, pa medijum tog nemira postaju stihovi, kao oblik izvesnog neizričućeg izricanja, intuitivnog i preobražavajućeg pesničkog govora. Pesničke reči nisu direktan odraz ili impuls viđene i doživljene stvarnosti, već dolaze iz tišine snova, unutrašnjeg bića u kojem je ta stvarnost preobražena, one su dakle uvek posredovane i preobražene tim unutrašnjim.
Pesnik je stalno zagledan nad sobom, on svog „dvojnika“ nosi kao što ubica za kaznu nosi leš ubijenog, krstove drugih ljudi vidi i oseća, ali može da nosi samo svoj, koji je nekada i pesništvo samo, kao jednovremeno dar i prokletstvo. Pesnik je na strani nemoćnih, i pažljivo prilazi lepoti, ne odvajajući je od životnog toka koji podrazumeva propadanje, i od neizbežnog bola. On je zanesen i željan da vidi i drugima pokaže nešto što je više od vidljivog sveta i njegovih zaludnih intriga, njegovog bezumnog nasilja, pa čak mu je žao i praseta koja ne može da vidi zvezde, pa bi i njemu pomogao da se izdigne iznad pukog bivanja.
Pesnik je donekle naivan i voli naivne i naivno (detinje), ali nije beslovesan i za beslovesnost, jer reč je ne samo oruđe opštenja među dušama, već i nešto što potencijalno preobražava svet, nas same i one oko nas. On je kao nevino dete, ali koje „umesto lopte na rukama / nosi pola sveta“, pa je on na neki način i čovek kao takav, odnosno čovek kakav bi trebalo da bude, pažljiv toliko da bi radije ostao u zatočeništvu nego zgazio cvet. Kao takav – a to je možda i glavan uloga pesnika u Kosovčevom viđenju – on bi „tresao ljude pred lepotom koju ne primećuju. / Treznio ih pijane od racionalizma“. Preterana racionalnost, želja da se sve nedvosmisleno odredi i klasifikuje, može biti proizvod i oružje nasilnosti i podvlašćivanja, kao i zatvaranja pred duhovnim, koje zapravo jeste ono ka čemu je umereno pesnikovo oko i otvoreno njegovo srce. Tako naslov ove zbirke biva razrešen u stihovima koji upućuju na šestar koji se „razlikuje od drugih, / njega nisu koristili matematičari već ikonopisci. / Njime nisu pravili krug već oreol. / Njima se ništa ne dokazuje već veruje“.
Poezija Kosta Kosovca uvek polazi od prepoznatljive, čitljive i proživljene životne realnosti, ali je spoznajno preobražava upućujući je ka njenim duhovnim izvorima i uvirima, ka nečem što možda samo pesničko ili pesništvu sklono oko može da vidi, a srce oseti. Nema ovde apstrakcije, trijumfalnog optimizma, jer smrt, materija, raspadanje, svekodnevnička banalnost u unutrašnja ljudska raspolućenost su uvek tu, od njih se ne beži, ali oni se ipak mogu osmisliti i oduhotvoriti kroz pesničku reč, koja kada se sve svede nije sama sebi svrha, idol među idoloma, nego glas pesnikovog ljubećeg i stradalnog srca, koje jedino može da učini da ovaj život ima bilo kakvog smisla i lepote, a bez da taj smisao i ta lepota budu laž i još jedna konstruisana i nametnuta iluzija, bilo od strane naših sopstvenih slabosti, bilo od moćnika ovoga sveta.
