Izložba Filipa Džolića u galeriji MiniTaur u Zemunu „Metanoia / Preobražaj“ (5–15. april 2025) nosi prividnu grešku u naslovu, s obzirom da se termin metanoja sada već češće nego pokajanje prevodi kao preumljenje, a ne preobrađaj (metamorfosis). Ipak i preumljenje jeste preobražaj, i to onaj najdublji i najtemeljniji, kojim se korenski menja ne samo naše ponašanje i razmišljanje, nego celokupan pogled sa svet i sebe same, samosvest, pa i samo jezgro našeg bića, onaj um (nus) koji nas određuje kao ono što jesmo naspram svih mena i koji nas otvara za celinu našeg postojanja „u svim svetovima“.
U tom smislu, naslov izložbe ne treba shvatiti kao spoj originala i prevoda istog pojma, nego kao njihovo međusobno osvetljavanje, tumačenje. Slike predstavljene na ovoj izložbi, uglavnom manjih formata, predstavljaju preobražaj u svim njegovim oblicima, od materijalnog, vremenskog, prespektivnog i perceptivnog, ali i kao važne odrednice naše ličnosti, sa slojevima (kao u radu pod naslovom „Ego“) od materijalno-ovosvetsog, sloja naših čulnih i materijalnih želja i potreba, do slojeva nesvesnog, pa sve do smrti, koju niko neće izbeći i koja je uvek tu nekako u nama i sa nama, nerazlučiva od naše palosti.
Sa stanovišta umetnosti, preobražaj je jedan od važnijih pojmova za njeno razumevanje, jer sam umetnički poestupak predstavlja poetičko preobražavanje podražavanog predmeta, pripadao on spoljašnjim ili unutrašnjim stvarnostima. S struge strane, preobražaj je vidljiv u deformaciji, iskrivljavanju predstavljenog koji sugerišu bilo efemernost, bilo perspektivnost, bilo ograničenost i uslovljenost naše percepcije. Najzad, efekat preobražaja predstavljenih realnosti posebno je vidljiv u umetnosti čiji je cilj predstavljenje nepredstavljivog ili predstavljanje unutrašnjeg sveta, unutrašnjih realnosti.
Na Džolićevim slikama u centru je upravo ovo poslednje. viđenje (spolja) nevidljivog i (unutra) skrivenog, pri čemu slikar nikada ne napušta snažnu evokaciju materijalnosti predstavljenog i preobraženog, često upisujući i svoj sopstveni lik u proces preobražavanja, ne samo distancirano preispitujući sebe samog, nego se bacajući u vrtlog nepoznatog, neistraženog, makar ono bio mračno i opasno, makar nosilo dodir smrti i ludila.
Džolić u svojim radovima iskrivljuje i preobražava viđeno ponekad do neprepoznatljivosti, ili pak daje oblik neviđenom i nevidljivom, tragajući i za nekim korenskim, semenim formama, koje ponekad liče na prirodni cvet, ponekad na mistički vvet kao izvor bića, a ponekad čak na nešto uzmemirujuće, što liči na začetak kancera ili presek nekog unutrašnjeg organa. Naša telesnost podrazumeva truljenje i deformaciju, ali ona je istovremeno suštinski povezana sa duhovnim, sa dejstvom duhovnog, gde je teško povući jasne granice između ne samo zdravlja i bolesti nego i smrti i života, nego i dobra i zla, koji se ovde i sagledavaju upravo kroz dvojstvo života i smrti, ne duha i tela (tvari), koliko upravo njihove sposobnosti da u svom spoju vode ka prebražaju, bilo ka prostorima smrti ili prostorima života (večnog), u koji, prema hrišćanskom ispovedanju (važnijem tim što je ovaj umetnik i ikonopisac), nećemo ući bez tela, u kakvom god obliku i statusu ono bivstvovalo.
Filip Džolić je slikar koji ozbiljno promišlja i koji se autentičnim umetničkim sredstvima bavi najvažniim pitanjima našeg postojanja, i to na najteži način – lično i egzistencijalno uranjajući u njih, stupajući u potručja iskustva koje prevazilaze ona koja smatramo svakodnevnim.
