Нико од нас неће постићи све оно што је желео у разним периодима свог живота и са тим се ваља помирити. То не значи одустати, постати пасиван и мрзовољан, баш напротив. Зрелост и јесте разумевање и узимање у обзир својих ограничења, као и околности које владају у свету, од којих је за нас можда најважнија да свет не постоји како би испуњавао наше жеље, планове и пројекције, нити аутоматски одражавао слику коју имамо о самима себи.
Не треба, дакле жалити, већ променити нешто и нешто постићи и остварити ако се још може, а ако се не може не инвестирати све своје самопоштовање и самопоимање само у то. Ето, ја сам, на пример, увек желео да предајем, али то ми се није остварило, осим краткорочно и у делимичном виду. То је био производ разних околности, можда и неких објективних препрека па и неправди, а свакако сам могао више да се потрудим у том смеру. С друге стране, можда је то и добро, јер ко ми гарантује да та моја жеља лежи у суштинској потреби да нечему научим младе људе или их подстакнем, а не у наслеђу родитеља који су обоје били просветни радници, и то вољени и цењени. Можда је, дакле, та моја жеља била сујетна, потреба да ме воле и цене, а не ствар истинске даровитости или немере да се буде од користи људима и заједници.
У сваком случају, ако смо због нечег огорчени, мрзовољни и острашћени, добро је да се преиспитамо, не да би сву одговорност пребацивали на себе и самомучили се, него да бисмо јасно видели сопствену позицију и реалне могућности. Јер огорченост, учауреност и самодеструкција свакако неће донети решење.
А ако се помиримио сами са собом и окружењем, ако видимо оно што ипак имамо и што јесмо, то нам можда неће донети неки спољашњи, видљив и мерљив успех по овосветским критеријумима, али може бити и успех по себи. Јер осећање успеха или неуспеха је у крајњој линији увек у нама, и њихов критеријум је унутрашњи, а не спољашњи, без обзира на то што се те две равни никада не могу потпуно раздвојити, јер и ми смо део овога света, а не нека бестелесна, етерична бића независна од његових стега и његових мена. И јер тежимо ка целовитости, а она између осталог подразумева и превладавање (не и брисање!) разлике између спољашње и унутрашње равни нашег постојања и нашег идентитета.
Мир, истински мир за собом и светом, јесте оно највредније што у овом свету можемо стећи, и не смемо га се одрицати због било које врсте сујете, па и оне правдане жељом за испуњеним животом и добрим делима.
