„Afazija“ je veoma mlada grupa iz Pančeva, koja sebe široko određuje u okvirima alternativnog i psihodeličnog roka, metala i panka, eksplicitno se pozivajući na nasleđe devedesetih godina prošlog veka. Jasno je da me je pozivanje na muziku koja je velikim delom uticala na moje formiranje privuklo, jer tako je sa popularnom muzikom – uvek ostajete vezani za ono što ste slušali negde između petnaeste i dvadesete godine svog života. Devedesete su, kao što znamo, obeležili povratak gitarskog roka, grandž, brit-pop, različite fuzije „crne“ i „bele“ muzike, tradicionalnih muzičkih oblika sa pankom i indijem, matala sa pankom, idijem i psihodelijom, i tako dalje.
Kada je „Afazija“ u pitanju, ona od nabrojanog baštini najpre nasleđe grandža i pomenutim uticajima prožetog metala.
Ipak, ono što se može iščitati iz njihovog do sada nevelikog objavljenog opusa i prilično energičnih nastupa, naslućuje da se ovde ne radi o epigonstvu ili arhaičnosti. Iako će vas od muzike naših devedesetih podsetiti na „Blokaut“ ili „Bjesove“, na primer, to i pored izuzetne mladosti članova ovog benda ne znači da se njihova muzika svodi na patničku pozu, romantizaciju gubitništva i mračenje, što uostalom nije bio slučaj ni sa pomenutim bendovima moje mladosti. Što se njihovog „osećanja sveta“ tiče, ono se na devedesete nadovezuje fokusiranošću na unutrašnji svet, atmosferom egzistencijalne strepnje i otuđenosti, kao i spojem nihilizma i metafizike, ranjivosti i agresije, ličnog bola i referisanja na širi kontekst koji ne beži od različnih oblika religijskog, mitskog i umetničkog nasleđa.
Njihova prva objavljena pesma se zove „Saturn“ i u lavirinte unutrašnjeg sveta nas uvodi posredstvom mitološkog referentnog okvira, imenom boga koji je proždrao sopstvenu decu.
Ovoj pesmi sasvim odgovara epitet psihodelične, s obzirom na to da psihodelija ne podrazumeva samo opisivanje ili estetizovano i muzikom posredovano uranjanje u izmenjena stanja svesti uzrokovana drogama ili ludilom, već zvučno i tekstualno detektovanje i artikulisanje unutrašnjeg sveta, koji slušaocima pomaže da urone u svoj sopstveni ili makar da naslute svu njegovu dubinu, bogatstvo, tajnovitost i užas. Ova pesma već i naslovom, ali i stihovima, sugeriše pounutarnjenu temu sukoba generacija, ali i prolaznosti, otvorenu višestrukim tumačenjima.
Pesma „Kvar“ je još zanimljivija, zarazno meditativno, prigušeno šamanistički izvedena, i počinje ovako:
„Da li je istina il’ kvar
To što stoji ti pred očima
Da li je istina il’ kvar
To što gajiš u žilama“.
Psihodelično iskustvo ni ovaj put nije svedeno na iskustvo izmenjene percepcije pod uticajem opijata ili na njihovo prisustvo „u žilama“, već suočavajući istinu kao celovitost i kvar kao oštećenje i narušavanje (narušenost) te celovitosti, prelazi na teren metafizičkog, odnosno na iskaz o samoj prirodi našeg postojanja i našeg bića. Kvar postoji već u spoljašnjem svetu, ali i u našoj percepciji tog sveta, koji posmatramo kroz prizmu svojih čulnih ograničenja, predrasuda i različitih formiranosti, kao i pokvarenosti našeg smrtnog, i što je osnovno – palog tela.
„Ti si stari put
Ti si stara sudbina
I od sad, svoj si stub
Svoja (večna) tišina“.
Tako pali, dakle, mi smo i ostareli, predati inerciji i nužnosti, sami smo svoji stubovi, jedino sami sebi oslonac, ali sami sebi i kumiri, jedino čemu se još klanjamo, obuzeti tišinom jer više nismo u stanju da se obratimo bilo kakvoj večnosti, transcendenciji, nečemu što bi moglo da nas prevazilazi i daje nam smisao. Ali možda i tišinom koja dopušta i nada se tome da nam se obrati neko i nešto, ono što u buci spoljašnjeg i pometnji svog unutrašnjeg sveta ne bismo bili sposobni da čujemo.
Ta nemogućnost obraćanja kao da je i uzrok naše „kvarnosti“ i necelovitosti, ali ujedno i njihova posledica, jedan začarani krug naše palosti, dakle. Necelovito baš zbog necelovitosti ne može da se obrati celovitom koje bi ga moguće iscelilo, a možda, što je još strašnije, zbog svoje necelovitosti („kvarnosti“) i ne zna da uopšte može postojati nešto celovito ili da bi i ono samo jednom to moglo biti, osim na trenutke i u najdubljim slojevima svog skrhanog bića.
Zatim, u stihovima
„Da li je istina il’ kvar
To što curi ti iz sna
Da li je istina il’ kvar
To što nosiš u mislima“,
postavlja se pitanje o istini i celovitosti, smislu i osloncu ne samo kroz dovođenje u pitanje „kvarnosti“ sveta, naše percepcije i našeg tela, nego i naših misli, osećanja i naše podsvesti, pa možda i nadanja, jer san bi mogao da upućuje i na to.
Neobično je pisati o nekom ko je tek na početku i na osnovu nevelikog dostupnog uzorka, zbog čega je teško razabrati elemente njegove poetike i slike sveta, ali počeci ove grupe su zanimljivi i otkrivaju zainteresovanost za ozbiljna egzistencijalna pitanja sa metafizičkim predznakom i sposobnost da se ona višeslojno i višeznačno muzički i tekstualno artikulišu.
Istovremeno energična, gotovo divlja, i sofisticirano posredovana pojavnost (Vukašin Popović – vokal i gitara, Sava Pavlović – bubnjevi i Dušan Čičić – bas), dodatno svedoči o unutrašnjoj uključenosti i posvećenosti ovih mladih ljudi u svoje stvaralaštvo, koja je i zaslužna za dejstvo koje njihova muzika nesporno ima. A koje u sebi u dobroj srazmeri sadrži i lepotu i bol, poj osvešćene palosti koja bi sve dala da to više ne bude.
