Danas Srpska crkva proslavlja praznik našeg ravnoapostolnog svetitelja Svetog vladike Nikolaja. Duhovni i intelektualni gorostas, jedan od najvećih plodova srpskog roda. Značaj njegovog bogoslovlja prevazilazi granice srpske duhovnosti i s pravom se može nazvati svepravoslavnim svetiteljem. Vladika Nikolaj srpski bio je ličnost kojoj su se divili na svim meridijanima planete.
Ko je bio, koliko je značajan, pročitajte u tekst protođakona Ljubomira Rankovića. Tekst je objavljen u u Glasniku, službenom listu Srpske Pravoslavne crkve.
Nad tajnom ličnosti i dela Svetog vladike Nikolaja
O svakom pojedinačnom delu Svetog Vladike Nikolaja, od književno-filosofskog prvenca Niče i Dostojevski do njegove „labudove pesme“ Jedini Čovekuljubac, napisani su mnogobrojni prikazi, komentari, kritike i studije. Međutim, najistinitiju i najubedljiviju reč o svima njima rekao je onaj zbog koga su ona nastala i za koga su napisana: Narod Božji u Crkvi Hristovoj – širom Srbije i hrišćanskog pravoslavnog sveta. Samo Nebo zna u koliko izdanja i u kom tiražu su ove knjige štampane u proteklih, već više od 100 godina. Nema izdavača u Srbiji i širom srpske dijaspore koji nije štampao bar jednu od ovih knjiga. Njihov tiraž do sada zacelo premašuje desetine miliona primeraka. Prevođene su i prevode se na sve jezike hrišćanskog sveta, osobito pravoslavne vaseljene.
Ove svete Vladičine knjige više su učinile u misiji Crkve u proteklom periodu nego sve sveštenstvo i monaštvo Srpske Crkve zajedno. A tek koliko su hristočežnjivih duša utešile i koliko duhovno gladnih i žednih nahranile i napojile! Osobito to važi za ove knjige koje su nastale u njegovom Ohridskom periodu – od Molitava na jezeru preko Omilija i Prologa do Duhovne lire. Neka ova činjenica bude odgovor onima koji su uoči Vladičine kanonizacije tražili njegova čuda. Duhovno pismeno i predanjsko zaveštanje Svetog Vladike Nikolaja – najveće je Božje čudo i neprekinuto čudotvorenje u životu naše Crkve u njenoj istoriji. Naročito se to odnosi na njegovo ohridsko i postohridsko duhovno stvaralaštvo.
U Ohridu se Vladika Nikolaj više i neposrednije okreće Jevanđelju Hristovom kao izvoru i nadahnuću svoga književno-bogoslovskog dela. Od Ohrida pa ubuduće Hristos i Njegovo Jevanđelje postali su jedini program njegovog ličnog života i rada. Okrenuvši se od zavodljivih ovosvetskih ideja i ideologija, on jasno definiše i proklamuje svoj novi životni i stvaralački pravac i program: „Naš program – Jevanđelje“. Spustio je glas i uprostio (ne uprostačio) besednički i književni stil. Govorio je i pisao da ga narod razume, a ne da mu se divi.
Nikolajevo doohridsko stvaralaštvo bilo je kao i njegovo obrazovanje – opštekulturno, filosofsko i opštereligijsko. Želeo je na taj način da pridobije srpsku inteligenciju i šire intelektualne slojeve srpskog društva. Računao je da će, potom, običan svet slediti svoju elitu i da će svi zajedno, sav srpski narod, biti verski prosvećen i poučen. Vremenom je uvideo i shvatio da njegova početna dela kod čitalaca izazivaju samo površna divljenja i ushićenja, i da ne uspevaju da pokrenu na sledovanje Hristu i na istinski život u Crkvi Božjoj. Doživevši gorko razočarenje u srpsku inteligenciju i u njen duhovni senzibilitet, on je docnije umanjivao i značaj svojih dela koja su bila njoj namenjena. Tu gorku sudbinu ostavljenosti doživelo je nezasluženo i njegovo, besumnje, najbolje i najoriginalnije poetsko-filosofsko delo Reči o Svečoveku, koje je štampano nepotpisano, kao Ničeov Zaratustra. „Ohridski pustinjak“ se okrenuo biblijskim i svetooačkim izvorima i modelima u stvaralaštvu, ka biblijskom „tihom glasu“ koji jedini u sebi poseduje čudesnu snagu i eksplozivnost Jevanđelja.
Na početku Omilija Vladika Nikolaj nedvosmisleno ukazuje na budući svoj stvaralački i životni moto: „Kao što su četiri reke napajale rajsku zemlju, tako četiri božanstvena Jevanđelja napajaju život ljudski u ovome veku. Jevanđelje nije knjiga nego sila, sila životvorna i radostotvorna, sila što hrani i poji, sila što mrtve vaskrsava.“
Od pobožnog i smernog naroda Ohrida Vladika Nikolaj se iskustveno počeo učiti živoj i aktivnoj veri i svakodnevnoj umnoj i srdačnoj molitvi. U atmosferi te i takve molitvenosti ispevao je najiskrenije psalme svoje velike hrišćanske duše, nenadmašne Molitve na jezeru (1922). Kao moto za ovo svoje besmrtno delo, prepuno radosnih kliktaja životu u Hristu, uzeo je poznati stih jedne pesme iz opela: „Ti si Bog koji je sišao u ad i oslobodio okova sužnje“. Molitveni i ispovednički ton koji dominira kroz ovu čudesnu knjigu ukazuje na to da je ona autobiografskog značenja i sadržine.
Radikalni preokret
U duhovnom životu Vladike Nikolaja dogodio se duboki prelom i radikalni preokret. Poput drevnih pravoslavnih otaca, molitvenika i podvižnika, iskustveno je doživeo i zasvedočio da „svaka prava molitva jeste borba sa smrću i pobeda nad smrću. I opet, svaka prava molitva jeste borba za život i utvrđivanje života.“ U neposrednom i živom susretu sa Vaskrslim Hristom, zadivljen Njegovom pobedom i lepotom, tih ohridskih dana (1923), ispovednički iskreno, Vladika Nikolaj piše: „Hristos je vaskrsao – znači: život je jači od smrti. Hristos je vaskrsao – znači: zlo je slabije od dobra. Hristos je vaskrsao – znači: sve dobre nade čoveka i čovečanstva su opravdane. Hristos je vaskrsao – znači: svi problemi života su potvrdno rešeni, glavne i mučne zagonetke su odgonetnute, lanci tame, žalosti i smrti su raskinuti, jer je – Hristos vaskrsao!“
Došavši u Ohridu u neposredni dodir sa svetim Ocima Crkve i sa njihovim bogoslovskim delima i životima, počeo je da odgoneta i rešava mnoga „prokleta pitanja“ o koja se do tada dramatično saplitao u svom unutarnjem životu i biću, nemoćan da ih sam reši. Otvoreno je priznavao da je ranije nalazio da postoje mnogi nerešeni i nerešivi problemi duha i života ljudskog. Sa njima se rvao i nosio celog života, kao biblijski praotac Jakov. Ali, kada je doživeo susret sa svetim Ocima Pravoslavne Crkve, uvideo je da su oni sve te probleme rešili odavno, i to blagodareći Bogočoveku Hristu, čijim su putem hodili i čiji su život proživljavali.
Bog iznad svega, čovek pre svega
Svetootačko duhovno iskustvo, podvižnički život i umovanje u Duhu Svetome bili su ključ koga se Ohridski pustinjak domogao i njime otvorio sve skrivnice i tamnice „ukletih tajni” ljudskog života. Od tada njegovo životno geslo glasi: – Bog iznad svega, a čovek pre svega. To je osnovna tema Hristovog Jevanđelja. Celo otkrivenje Gospoda Hrista svodi se na ovo dvoje: na Boga i na čoveka. Hristos je pokazao svetu pravoga Boga i pravoga čoveka. Svojom ličnošću On je javno i jasno pokazao i kakav je pravi Bog i kakav je pravi čovek.
Vladika je bio član mnogih crkvenih i državnih misija koje su radile za stvar srpskog naroda i srpske države širom Evrope i sveta. Međutim, njemu je uvek u prvom planu bio čovek, hrišćanin, građanin, Srbin… pripadnik bilo koje vere ili nacionalnosti. Njegovo pravo na život dostojan čoveka i njegova sloboda.
Posle Boga čovek je za Vladiku Nikolaja bio najveća vrednost i svetinja. On se uvek, kao član raznih misija i delegacija, borio za čoveka, a ne za državu. Borio se i trudio da proširi granice ljudskog duha, a ne granice države. U Rasuđivanju za 16. februar (po starom kalendaru), u Ohridskom prologu, Vladika kaže: „Nisu ljudi radi države, no država radi ljudi. Hristos nije došao da spasava države nego ljude. Od dobrih građana država dobija cenu. A šta dobijaju zli ljudi od velike države? Trnje u prostranoj njivi!”
Govorili su za njega da je bio naklonjen jugoslovenskoj ideji i da je svojim radom u Engleskoj i Americi u toku Prvog svetskog rata dao značajan doprinos u stvaranju velike države Jugoslavije. Komunisti su ga optuživali da je bio zagovornik stvaranja velike Srbije. On nije bio ni za veliku Jugoslaviju niti za veliku Srbiju, on je sav svoj život posvetio stvaranju velikih ljudi i u Jugoslaviji i u Srbiji, konačno velikih ljudi u celom svetu. Velikih u Bogu, stasalih i uzraslih „u meru rasta visine Hristove“.
Glavni cilj života
Bez Gospoda Hrista koji je Glava Crkve i Duha Svetoga koji u Crkvi obitava, svojim ličnim naporom i podvigom sam čovek, makar posedovao nadčovečanske duhovne mogućnosti i sposobnosti, ne može postati veliki i ispravno rešiti ključne zagonetke ljudskog života. Svi pokušaji, najvećih umova i genija čovečantva kroz istoriju bili su bezuspešni i uglavnom su imali tragičan kraj. Zato Vladika Nikolaj iz ohridske osame, nadnet nad tajnom smisla ljudskog bića i života, za glavni cilj hrišćanskog življenja proglašava: „Sticanje Duha Svetoga!“
U Pogovoru svom besmrtnom Ohridskom prologu Vladika Nikolaj to naročito podvlači i naglašava: – Veliki Oci Crkve molili su se Bogu da im daruje Duha Svoga Svetoga, pa su to i za nas propisali. Stoga mi i obično počinjemo svakodnevna bogosluženja i molitve proseći Duha Božjeg Utešitelja: da dođe i useli se u nas i očisti nas od svake nečistote i spase duše naše. Jasno je da se sama duša bez Duha Svetoga ne može spasti… Iz ovoga sleduje da je Duh Božji najveći dar za koji treba da se molimo Bogu. I sva nauka Gospodnja svodi se na davanje i primanje Duha Božjega Svetoga. Gde je Duh Božji, tu je sloboda, tu mudrost, tu čistota, tu sila, tu svetlost, tu nada i ljubav i radost. Zato Vaskrsli Hristos i udahnu Duha Svetoga u apostole Svoje i reče: Primite Duha Svetoga! Zato se i mi, i lično i crkveno, molimo povrh svega i iznad svega: da nam Bog dade Duha Svoga Svetoga.
Vladika Nikolaj je svojim podvižničkim i molitvenim životom u Ohridu stekao i imao Duha Svetoga, koji ga je nadahnuo da napiše pomenute knjige u ohridskom periodu. Kada se njima dodaju Simvoli i signali, Kasijana i Ljubostinjski stoslov, onda se može reći da je u tim delima izložena istinska „filosofija po Hristu“, odnosno, njegovo pravoslavno svetootačko bogoslovlje.
Bogoslovlje vladike Nikolaja
Vladika Nikolaj, misionar i apostol po vokaciji, nikada nije imao nameru niti se trudio da izgradi i stvori nekakav svoj poseban bogoslovski sistem. Ipak, sveukupno njegovo bogoslovsko i književno stvaralaštvo ocrtava glavne linije i koncepte svetootačkog bogoslovlja, proživljenog i prerađenog u njegovoj velikoj i širokoj hrišćanskoj duši i genijalnom umu. Svoje pravoslavno bogoslovlje Vladika Nikolaj počinje Hristovim pozivom:
– Pokajte se i verujte u Evangelije. Pokajanje u pravoslavnom iskustvu znači: potpun obrt svoje duše – i svog života – od tame ka svetlosti, od zemlje ka nebu, od sebe ka Bogu. Verovati u Evangelije znači: verovati u Radosnu Vest, koju je Nebeski Vesnik, Bog Sin Božji, doneo rodu čovečjem – da čoveka crva obrati u čoveka boga i sina Božjeg. Tako nešto uzvišeno nisu čoveku mogle dati sve vere i filosofije pre Hrista, jer su sve sumorne i pesimistične, kolebljive i rasplinute.
– Pravoslavna Crkva, piše dalje Nikolaj, od početka je jedina Hristova Crkva u svetu koja je držala od samog početka istinitu veru u Evangelije bez obziranja na levo ili na desno… Tu istinitu veru su nama predali Sveti Oci i Učitelji Crkve… Zato je Pravoslavna Crkva jedina u svetu koja je održala veru u Evangelije, kao jedinu apsolutnu istinu, koja ne potrebuje potpore ni podrške ni od kakve filosofije niti svetske nauke. Otuda, kad čitamo deveti član Vjeruju: „U jednu svetu sabornu i apostolsku Crkvu“ – mi pod jedinom Crkvom podrazumevamo Pravoslavnu Crkvu… Nosioci pravoslavne svesti i savesti jesu narod, monaštvo i parohijsko sveštenstvo.
– Pravoslavni narodi veruju i ispovedaju da je Hristos jedini i jedinstveni Mesija, Spasitelj sveta, ovaploćeni Sin Božji, Bog od Boga, punoća istine, izvor Života, pobeditelj smrti, uzročnik vaskrsenja, Sudija živih i mrtvih, Darodavac života večnog… Hristos nam je ostavio Svoj zavet da nikako ne prekidamo dodir i opštenje sa Njime. To je Novi zavet tela i krvi Njegove. Da se pričešćujemo Njime da bi bili članovi Njegovi, živi udovi Crkve Njegove. Da se priopštavamo Njemu, da bismo bili slični Njemu, upravo kao i On (Jn. 3,2). Bićemo kao i On, kao Hristos Bog, večni Sin Božji; to jest bićemo mali hristosi, mali bogovi i sinovi Božji, obesmrćeni i oboženi, blagodareći Njemu, Njegovom ovaploćenju i očovečenju, Njegovom dodiru i opštenju kroz telo i krv sa nama, grešnim i nečistim, blagodareći Njegovoj nedomislivoj ljubavi i žrtvi… On nas učini careve i sveštenike Bogu i Ocu Svome (Otkr. 1, 6), i pokaza decom svetlosti, a ne tame, saučesnicima Njegove večne slave i anđelske pesme u Nebeskom Carstvu, pisao je Vladika Nikolaj.
Crkva je majka
Ističući značaj Crkve za spasenje čoveka, Vladika Nikolaj izlaže svoju pravoslavnu eklesiologiju:
– Crkva je majka! Tako pravoslavni nazivaju svoju Crkvu. Država se ne naziva majkom, niti se ijedno drugo društvo ljudsko imenuje tim imenom. To ime priliči samo Crkvi. I s pravom se Crkva naziva Majkom, jer ona rađa Božje sinove i kćeri, sjedinjene na zemlji i na nebu… Ljubavlju a ne posredništvom objašnjava Pravoslavna Crkva vezu između naroda Božjeg na zemlji i naroda Božjeg na nebu, višnjeg Jerusalima… Pravoslavna Crkva ima ogromno sakupljeno iskustvo: da su Svetitelji Božji živi, da nas vide i čuju, i da nam pomažu. Oni su blizu nas, i mi osećamo njihovu blizinu, i njihovu pomoć. Mi smo zaista „pristupili Gradu Boga Živoga, Jerusalimu Nebeskome, i mnogim hiljadama Anđela, Saboru i Crkvi prvorodnih, zapisanih na nebesima, i Bogu Sudiji sviju, i duhovima savršenih pravednika, i Isusu čovekoljubivom darodavcu Novoga zaveta (Jevr. 12, 22-24).
– Eto, to je Evangelije, dodaje Nikolaj, to je Radosna Vest za sve ljude na ovoj planeti, koju je Gospod Hristos objavio svetu. Ta Radosna Vest je upravo On – Hristos Bogočovek. A Pravoslavna Crkva je jedina očuvala u potpunosti veru u Njegovu Radosnu Vest, u Njega. Očuvala je to najveće blago ne radi slave svoje, nego Hristove, i ne radi spasenja samo svojih naroda, nego svih budućih pokolenja u svima narodima na zemlji, ako ovi htednu otvoriti svoje srce i svoj um. Zaista, budućnost čovečanstva je u neizbežnoj vezi sa Pravoslavljem, poručuje Vladika u Ljubostinjskom stoslovu.
U Ohridskom prologu pojedini pasaži iz Rasuđivanja i Beseda obiluju dirljivim i potresnim poetskim zapisima o Crkvi Hristovoj:
– Crkva Hristova – slava je Hristova. Blagoslovena Crkva Njegova Sveta – plod trudova Njegovih, venac poniženja Njegovih, delo ruku Njegovih, cvet iz krvi Njegove! Blagosloveno i samo ime Crkve Njegove, svete i spasonosne! I ispuniće se Crkvom Njegovom, to jest delom Njegovim, slavom njegovom, sva zemlja. Rečima vo veki i vo veki prorok proriče besmrtnost dela Hristovog, tj. Crkve Njegove. Ona će se u vremenu zidati a u večnosti pokazati. Zidaće se do kraja vremena, i pokazaće se cela u večnosti… Dva najveća dela Božja dosad projavljena jesu stvaranje sveta i stvaranje Crkve. I u jednom i u drugom delu čovek je glavni predmet Božje ljubavi.
Ispovedajući sabornu dimenziju Neveste Hristove, sa obala Ohridskog jezera, Sveti Vladika kliče:
– Slava Bogu! Slava Bogu i Crkvi! Slava Mu zbog Hrista Isusa! Slava Mu u sve naraštaje! Slava Mu va vek veka! Nikome ne priliči slava kao Bogu. Niti iko slavi Boga kao Crkva Božja. Hristos je otkrovitelj Boga; otuda sva slava Bogu mora ići kroz Hrista Gospoda. Crkva će trajati kroz sve rodove i naraštaje do kraja vremena; Crkva je najčistije Telo Hristovo ispunjeno silom, mudrošću i čudotvorstvom; otuda se slava Bogu diže iz Crkve – iz svetinje Svetome, i čistote Čistome. Bogu je najmilije slavoslovije iz Crkve još i zbog toga što je u Crkvi mnogo duša i mnogo glasova, pa ipak jednodušnost i jednoglasnost. Neka se niko, dakle, ne izdvaja iz opšteg slavljenja Boga; i neka niko i ne pomisli da je njegovo slavljenje Boga u odvojenosti i zasebnosti bolje negoli slavljenje Boga u jedinstvu i u celini svih vernih. Nije istina da se jedan član gubi u množini, te se njegov glas pred Bogom ne čuje. Ne radi li ruka svoje delo najbolje kad je nerazdvojno vezana s telom? Tako i svaki član tela? Isto je to i sa svakim vernim. Kada se on moli u Crkvi i sa Crkvom, ma i u pustinji bio, on se može moliti sa Crkvom i u Crkvi; ne osobeći sebe od Crkve, on se bolje i čuje i vidi pred Bogom. Njegova duša nalazi mnogokratnog odjeka u dušama ostalih vernih, te se on većma ističe i raspoznaje u svojoj molitvi u vezi sa telom Crkve negoli van ove veze…
Ovo bi, ukratko, bila duhovna srčika „bogoslovstvovanja“ Vladike Nikolaja na kome se temelje sva njegova ohridska i poohridska dela. Hristos u Vladici Nikolaju – to je osnovna karakteristika njegove ličnosti i njegovog književno-bogoslovskog stvaralaštva.
Dogmatika i etika
Na kraju treba dodati i ovo: Za Vladiku Nikolaja bogoslovlje nije spekulacija i sholastičko cepidlačenje. Nije gimnastika reči i pojmova, kompilativna akrobatika i žongliranje tuđim mislima i idejama, citatima i navodima. Nikolajevo stvaralaštvo poseduje granitnu čvrstinu i celovitost, savremenost i svevremenost. Nigde oplaze, praznoga hoda, frazeologije i „šlajfovanja u mestu“… Sve teče i slavopojno žubori kao bistri planinski potok. Na njegovoj „liri Duha Svetoga“ nijedna melodija nije ponovljena. Sve je novo, originalno i autentično. Bogoslovlje za Vladiku Nikolaja je, pre svega i iznad svega, živi život u Crkvi Božjoj, u žrtvi i služenju bližnjemu svome iz ljubavi prema Bogu svome. Bogoslovlje kao bogoživlje i bogosvedočenje, do poslednje kapi krvi i znoja. Život u Hristu i sa Hristom. I sve to prožeto i nadahnuto snagom silne vere i nade u Boga, u ljubavi prema svima i svemu, prema vasceloj tvorevini Božjoj koja slavi i proslavlja svoga Tvorca.
Vladika Nikolaj često je govorio: „Ja bih Dogmatiku pisao na poslednjoj stranici Etike”, poručivao je svima koji bogoslovstvuju samo perom i mastilom. Poruka je jasna: – U Hristu živeti, pa bogoslovstvovati. Kao svoje bogoslovsko zaveštanje pri kraju života napisao je i ovo:
– Život, život, život – najčešće ponavljana reč u Novom zavetu – jeste visoki tenor Novog zaveta, glavna struna na hrišćanskoj harfi (Psaltiru). Sve druge vrednosti ništavne su prema životu. Ali životu kvalifikovano dobrom: jer grešan život jeste najveća mrlja na svekolikoj tvari Božjoj.
Vladici Nikolaju je bio stran svaki dogmatizam. Dogmatizam sputava, ograničava, sužava, porobljava, davi i guši. On je, prevashodno, slobodan čovek i biće slobode, sa darom eruptivne stvaralačke imaginacije i mašte. Ko će lava vezati u sindžire i orla držati u kavezu? U pojedinim svojim ranim delima, naročito u Molitvama na jezeru, u poetskom stvaralačkom zanosu i razigranosti nadleće i preleće bedeme i tvrđave neprikosnovenih dogmata i poput radoznalog deteta, ne hajući za znake zabrane i opasnosti, dodiruje nedodirljivo, raskrivajući zavese koje vekovima skrivaju „svetinju nad svetinjama“ vere i života, približavajući ih čoveku.
Drvo poznanja i drvo života
U oblasti dogmatike i sistematskog bogoslovlja potreban je isključivo intelektualni napor i spekulativni kapacitet. U vezi sa tim, u jednom pismu svom prijatelju Džordžu Belu Nikolaj piše:
– Za sistematsko bogoslovlje, potreban je oštar intelekt, i samo intelekt. Što se mene tiče, ja strahujem od onoga što se čini samo intelektom, jer intelekt previše žuri ka Drvetu Poznanja. A ja volim Drvo Života. A da bi čovek stigao do Drveta Života potrebne su tri noge: intelekt, srce, duša. U svojim Molitvama na jezeru, pokušavam da hodam na sve tri noge, što je, naravno, za ljude našeg pokolenja, naviknute da hodaju samo na jednoj nozi – nozi intelekta, veoma teško.
Pa ipak, ako se traže one najdonje dubine, onaj najniži sloj ili sami praizvor Vladičine teološke i filosofske misli, onda treba sići u dubinu zlatnih hrišćanskih vekova do velikih Otaca i muževa Crkve, neumornih misionara i prosvetitelja, posebno Svetog Jovana Zlatousta, Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova u starini, a u novije vreme do naše svetosavske tradicije, do pravoslavnog i svetosavskog Hrista, odnosno do Hristolikog Svetog Save kao srpskog ovaploćenja Njegovog. Ključ svega je, dakle, Vladičina ukorenjenost u dubokoj hrišćanskoj tradiciji i pravoslavnoj duhovnosti svoga naroda, koji se temelje prvenstveno na proživljenim duhovnim iskustvima i podvizima života u Hristu.
Zaveštanje
Dodajmo na kraju i ovo!
Poput svog velikog učitelja Dostojevskog, prezirao je svaku pritvornost, lažnu crkvenost i otrove klerikalizma u Crkvi Božjoj. Dve Velike Stvarnosti za Vladiku Nikolaja bili su Bog i Božji narod. Pred kraj zemnog života u svom postdahauškom delu Žetve Gospodnje Vladika se pita:
– Kada Gospod ponovo dođe, da li će naći vere na zemlji?, i u proročkom nadahnuću odgovara: Naći će je, ali ne u velelepnim hramovima, u raskošnim liturgijama i psalmodijama, nego u hramovima ljudskih srca i u šaputanju ljudskog jezika…
Kao svoje životno zaveštanje napisao je i ovo:
– Voleo bih da me Gospod izbriše iz knjige Života nego da me neko slavi i poštuje, a da ne drži ništa moje: Ni moju veru, ni moje reči, ni moja dela!
