Jedno od ključnih pitanja u savremenom kulturološkom, sociološkom i filozofskom diskursu jeste pitanje identiteta. Identitet jednog naroda — kao i pojedinca — nije nikakav apstraktan pojam. On je živ organizam koji se održava, obnavlja i prenosi kroz konkretne oblike kulture: običaje (rituali, praznici, porodične navike, krsne slave),tradiciju (način življenja i vrednosni sistem),veru (osećaj smisla i nadlične povezanosti), predanje (prenos iskustva, pamćenja s kolena na koleno, unedogled). Svaki od ovih elemenata deluje kao sistem kontinuiteta nit koja spaja prošlost, sadašnjost i budućnost. Bez njih, čovek postaje samo „potrošač sadašnjosti“, bez korena i bez svesti o pripadnosti i smislu. Očuvanje identiteta kroz običaje, veru, predanje nije znak zatvorenosti već vid unutrašnje stabilnosti. Razumem da samo onaj ko zna ko je — može biti otvoren prema drugima bez straha da će izgubiti čoveka u sebi samome. „Šta je čovjek a mora biti čovjek!“ — Njegoš.
Pojam “krize identiteta“
O „krizi identiteta“ govore različiti autori i razne discipline — od psihologije do sociologije i filozofije kulture. Erik Erikson, psihoanalitičar koji je uveo sam termin identity crisis, koristio ga je za označavanje perioda u razvoju ličnosti kada pojedinac gubi osećaj kontinuiteta i pripadnosti sebi. Ta pojava se potom prenela i na kolektivni nivo kao kriza kulturnog, nacionalnog ili civilizacijskog identiteta. Zigmunt Bauman, u knjizi Liquid Modernity (Tečna modernost), opisuje modernog čoveka kao „fluidnog“, bez stalnih orijentira — čoveka koji neprestano menja uloge, mesto i uverenja. Ta „tečnost“ postaje sinonim za gubitak uporišta. Čarls Tejlor, u The Ethics of Authenticity, ističe da je savremeni čovek izgubio osećaj za „ukorenjeno ja“, jer je individualizam postao apsolutan. Kada čovek više nema horizont vrednosti van sebe on se dezorijentiše. Antoni Gidens govori o „refleksivnom projektu sopstva“: identitet više nije onaj nasleđen, već stalno iznova konstruisan — što dovodi do hronične nesigurnosti. Identitet se posmatra kao moralno i duhovno pitanje: čovek se održava u istini o sebi, a ne u mučnoj mimikriji tuđih, pozajmljenih obrazaca.
Suština krize
„Kriza identiteta“ nije samo pitanje kulture, nego kriza pamćenja i smisla. Ona nastaje kad se prekine veza sa onim što je dublje od trenutka — kad se zaboravi zašto nešto radimo, a ne samo šta radimo.To je stanje u kom pojedinac ili narod više ne može da odgovori na jednostavno pitanje: „Ko sam ja?“ i „Ko smo mi?“ Nemojte tako.
„Ja dobro znam ko sam i šta sam“ reče onda u Australiji pritvoren — naš Nole.
Savremena dimenzija
U globalizovanom svetu, gde mediji, tehnologija, tržište oblikuju svest, identitet se često svodi na brend ili stil života, a ne na suštinsku pripadnost.Zato se očuvanje tradicije ne sme mešati sa ideološkim nacionalizmom — ono je način da se sačuva duhovna ravnoteža u epohi nestalnosti. Očuvanje identiteta danas znači sačuvati pravo na sopstvenu meru, na jezik, na običaj, na porodični i duhovni ritam. U tom smislu vera i tradicija nisu prošlost već otpor osrednjosti i gubitku smisla.
Za večnost
Postoje trenuci koji kao da prekidaju tok svakodnevice i otvaraju pogled u nešto starije od nas — u večnost. Jedan takav trenutak dogodio se juče: moja ćerka, sa suprugom koji drži u naručju mog unuka, u Hramu Hristovog vaskrsenja u Podgorici, obeležavaju krsnu slavu — Svetu Petku. Vidim ih na fotografiji: mladi otac, divan čovek, drži bebu, u pozadini treperi svetlost ikona. Pišem komentar: „Za večnost.“
Trenutak koji traje sekundu, a sadrži vekove. Jer u tom prizoru nije samo porodica — već jedan lanac pamćenja koji se ne prekida, tanana nit koja povezuje ljude, vreme i veru.
Na delu sam video prosvećenu tradicionalnost, treptaje suštinske potrebe vere, onoga koji razume da vera nije namet, već osećaj pripadnosti i moralni temelj. Lepo je imati poštovanjem prema duhovnosti kao delu ličnog i porodičnog identiteta, bez potrebe za deklarativnim. Suštinu vere kao osećaja smisla, a ne kao obaveze. Na instagram fotografiji videh — dete u crkvi, u očevom naručju, uz majku, tihi prenos nasleđa koje nije ni arhaično ni nametnuto, već organski nastavak duhovne linije jedne divne porodice. Taj trenutak izmamio je neizgovorene neme reči: „Za večnost.“
Kada dete u crkvi prvi put pogleda ikonu, ono ne postaje vernik u dogmatskom smislu, već oseća prisustvo nečeg većeg od sebe. To je početak duhovnog pamćenja ono što Justin Popović naziva „pamćenjem srca“. I zato je važno što moja ćerka iako kaže da „nije ko zna kakav vernik“želi da njen sin Petar oseti tradiciju kao deo sebe. U tome trenutku vera više nije navika, nego postaje ljubav; i nije običaj, nego smisao.
Kada sam video svoju ćerku sa suprugom koji drži u naručju mog unuka, nisam video samo porodični događaj. Video sam ponovno uključivanje u nepregledan lanac smisla. I zato sam pisao: „Za večnost.“ Ishitreno, prsti su osećali slova tastature. I dubok mir. Jer vera, tradicija i porodica nisu samo sećanje na prošlost — nego oblik trajanja. U vremenu kada se sve meri trenutkom, vredi čuvati ono što se meri vekovima. Jer — u traganju za smislom ko izgubi Boga, može izgubiti sve, ako ga nađe, sve će pronaći. „Narod bez vere i bez morala nije ništa drugo do gomila bez duše.“— Sveti Nikolaj
Velimirović (Sabrana dela, tom 2, Beograd: Izdanje Svetog manastira Ćelije, 88–89) Vera, prihvaćene moralne norme i tradicija nisu nikakvi okovi, već uporišta. Nisu prošlost, već način prisutnosti prošlosti u sadašnjosti. To su niti koja nas vezuju s onima pre nas, ali i sa onima koji će doći posle nas.Čovek nije dovoljno slobodan ukoliko nije u dijalogu sa onim što ga je oblikovalo. Upravo u tome dijalogu nastaje ono što nazivamo — identitetom. Kad dete u crkvi prvi put pogleda ikonu, čuje liturgiju, oseća je kao pesmu, i ono ne „postaje vernik“ u formalnom smislu. Ono počinje da oseća prisustvo nečeg većeg od sebe. To je početak duhovnog pamćenja. Živimo da bismo pamtili, pamtimo da bismo živeli, zato živimo široko i duboko, razdraganih očiji, s verom u potrazi za smislom da osvajaju prirodu i da donose i radost i dobro, da upijaju onu — najnaniju svetlucavu duhovnu lepotu. Sve druge reči se guraju i ustremljuju i pohode na one nečujno izdahnute: Za večnost.
Da — „Za večnost“ jer to nije samo priča o jednom toplom porodičnom trenutku, već razmišljanje o smislu postojanja, o pamćenju i veri kao suštini identiteta. To je tihi zapis o kontinuitetu čoveka u vremenu koje zaboravlja svoje korene. Kad se pred očima spoje tri generacije, čovek shvati da postoji nešto što je starije od svakog pojedinca — vera, tradicija i ljubav. U tom trenutku, nastaju reči: „Za večnost.“
Piše: dr Vladan S. Bojić
