Др Весна Марјановић, етнолог и антрополог, рођена је 1954. године у Земуну. Дипломирала је, магистрирала и докторирала на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Више од две деценије радила је као етнолог у Музеју Војводине у Новом Саду, а потом као музејски саветник у Етнографском музеју у Београду, где је била уредник Гласника Етнографског музеја. Специјализована је за народну традиционалну духовну културу, процесе трансформације обичаја, народну религију и „обрнуту друштвену стварност“.
Докторску дисертацију је посведила маскама, маскирању и ритуалима у фолклору
Докторску дисертацију посветила је маскама, маскирању и ритуалима у фолклору, посебно у Војводини. Ради као ванредни професор на Новој академији уметности Европског универзитета у Београду и професор струковних студија у Високој школи струковних студија за образовање васпитача у Кикинди.
Ауторка је бројних научних радова о крсној слави, погребним обичајима, календару и симболима народне културе.
Др Весна Марјановић је јасно поручила: „Обичаји нас чине народом.“ У структури је остало препознатљиво, са неким архајичним временима, и погребни обичаји – односно ти култови посвећени покојницима и мртвима – задржани су до дана данашњег. Вампир није из наше традиције, а неки архаизми се уводе који нам нису важни.
Породица је главна институција која преноси традицију
Према речима др Марјановић, породица остаје главна институција која преноси традицију, али се у савременом добу појављује и јако комерцијално интересовање за обичаје. Она је посебно истакла феномен крсне славе као специфичан српски обичај који везује људе за подручне храмове и који је дубоко уткан у национални идентитет. Чак и у временима када се слава крила под изговором „славим рођендан“, она је опстала као јасан маркер порекла и припадности.
Етнолошкиња је објаснила да се Васкршње јаје сматра симболом живота, док је хлеб спона између свакодневног (насушног) и егзистенцијалног. У погребним обичајима и култу мртвих, како је рекла, структура је остала препознатљива још од архајских времена и задржала се до данашњег дана.
Посебно је поменула да Роми имају обичај да уочи празника Свете Петке сви дођу у порту манастира или цркве, што показује како се различите заједнице укључују у заједнички календар. Др Марјановић је говорила и о трансформацији обичаја: коледари су временом постали коринђаши, а пливање за Часни крст је новија традиција која више представља показивање издржљивости и снаге младића него чисто верски чин.
Насупрот томе, паљење бадњака се није суштински променило генерацијама. Она је скренула пажњу да се понекад уводе архаизми који нису важни за данашњицу, док се неки прави народни елементи запостављају.
Ако вам се ова тема чини интересантном, погледајте целу емисију са др Весном Марјановић на нашем YouTube каналу:
