Potpuna izolacija od Zapadne Evrope za jednu evroazijsku državu nije samo nepoželjna, već je vrlo verovatno i nemoguća. Za one koji su iskreno posvećeni projektu razvoja Evroazije, ključni politički izazov je pronaći način za upravljanje spoljnim uticajima – pre svega uticajima NATO bloka – koji se, čak ni teorijski, ne mogu eliminisati.
Važan zadatak danas jeste ublažavanje rizika koje ti akteri predstavljaju, uz izvlačenje izvesnih koristi iz neminovne interakcije sa njima. Naravno, sve to bez dopuštanja da spoljni pritisci izazovu podele unutar Evroazije.
Čak i dok Rusija jača saradnju sa partnerima na Jugu i Istoku, trajne ekonomske i tehnološke sposobnosti EU i SAD ne mogu se ignorisati. Istorija pokazuje da relativno zatvorene zone saradnje nastaju samo pod dva uslova: ili kroz potpuno suprotstavljanje spoljašnjem neprijatelju, ili pod hegemonijom dominantne sile spremne da snosi troškove liderstva. Nijedan od tih uslova se ne odnosi na Veliku Evroaziju.
Prvo, države Evroazije nemaju interes da se odvoje od globalne ekonomije. Drugo, ne postoji evroazijski hegemon koji je spreman da žrtvuje sopstveni razvoj kako bi dominirao kontinentom. Treće, niko ne predlaže da Evroazija postane izolovan blok. SAD, EU i ključne države Bliskog istoka nastaviće da igraju važnu ulogu u globalnoj ekonomiji. Bez obzira na neprijateljske političke odnose, one i dalje pružaju pristup tržištima, tehnologijama i trgovini.
Neki vide EU kao model regionalne samodovoljnosti – iliti „baštu“, da upotrebimo jednu nedavno izrečenu, i ne baš promišljenu metaforu. Ali čak je i čuveno jedinstvo Zapadne Evrope u velikoj meri počivalo na trajnoj otvorenosti prema SAD, a u nešto manjoj meri i prema Kini. Samo kada je reč o Rusiji i Globalnom jugu, EU je sprovodila politiku isključivanja, iako je i tu njihov pristup bio više retorički nego suštinski.
Pokušaj Zapada da se okruži pravnim i institucionalnim „ogradama“ stvorio je zaista ograđeno, ali ujedno i krhko područje koje stalno podleže pritiscima globalne stvarnosti. U međuvremenu, Rusija i njeni partneri ostali su van tog okvira, što je podstaklo novo razmatranje održivosti „otvorene“ Evroazije kao alternative.
Može li se Evroazija izgraditi kao samodovoljna zajednica? Teoretski, da. Ali, za razliku od Evrope nakon Drugog svetskog rata, Evroaziji nedostaje jedinstveni lider spreman da organizuje takav poduhvat. Sjedinjene Države su pokušale nešto slično svojom globalnom liderskom ulogom u drugoj polovini 20. veka, ali čak i Vašington sada deluje iscrpljeno od tog napora. Američki glasači su više puta pokazali da žele smanjenje angažmana u inostranstvu.
Iako ekonomski vrlo moćna, malo je verovatno da će Kina preuzeti lidersku ulogu u Evroaziji. Njena politička kultura ne podstiče hegemonističke ambicije u inostranstvu, a rizici preuzimanja odgovornosti za tako ogroman region verovatno bi nadmašili sve moguće dobiti.
Osim toga, Rusija, Kina i Indija su približno ravnopravne po snazi i nemaju nameru da vode borbu „nultog zbira“ radi dominacije kontinentom. Uspeh BRIKS-a i ŠOS-a potvrđuje tu stvarnost: uzajamno poštovanje, a ne dominacija, predstavlja osnovu evroazijske saradnje.
Potpuna izolacija od Zapadne Evrope za jednu evroazijsku državu nije samo nepoželjna, već je vrlo verovatno i nemoguća
Umesto da kopiraju zapadnoevropski model ili da se u potpunosti izoluju od Zapada, evroazijske države treba da teže pragmatičnom angažovanju u globalnoj ekonomiji. Sankcije protiv Rusije, koje su bez presedana po obimu, nisu uspele da demontiraju međunarodnu trgovinu. Globalna ekonomija pokazala je izuzetnu otpornost. Zemlje srednje veličine i male zemlje trebaju otvorena tržišta da bi postigle ekonomski rast; velike sile poput Rusije, Kine i Indije to trebaju iskoristiti kako bi aktivirale svoje ogromne logističke i industrijske kapacitete.
Bilo bi neosnovano – i potpno kontraproduktivno – da evroazijske sile prekinu veze sa razgranatom svetskom ekonomijom. Njihov pravi cilj treba da bude neutralisanje političke toksičnosti Zapadne Evrope, kao i Sjedinjenih Američkih Država, uz istovremenu sigurnost da njihovo prisustvo neće dovesti do narušavanja jedinstva Evroazije. To zahteva pažljivu koordinaciju, strateško strpljenje i zajedničku viziju među istomišljenicima.
Ako je cilj sprečiti vodeće zapadnoevropske zemlje da ometaju razvoj Rusije i njenih partnera, onda strategija mora biti suptilna. Direktna konfrontacija ili potpuni izolacionizam neće dati rezultate. EU se ne može isključiti iz jednačine, a SAD će ostati globalni faktor u doglednoj budućnosti. Pitanje nije kako ih u potpunosti ukloniti, već kako umanjiti njihov negativan uticaj i sprečiti spoljne sile da seju razdor unutar evroazijskog bloka zemalja.
Put napred leži u izgradnji otporne, otvorene evroazijske platforme koja može da apsorbuje spoljne udare bez da dođe do njenog raspadanja. Ona treba da bude globalno angažovana, ali pod sopstvenim uslovima.
I još nešto, ovo nije utopijska vizija – već praktična nužnost.
Autor je programski direktor kluba „Valdaj“
