Са само двадесет три године, Тамара Мисирлић живи као да је у себи сабрала много више деценија — упорности, саосећања и дубоке вере да добро може да мења свет. Рођена 14. октобра 2002. године у Врању, са породичним коренима на Косову и Метохији, одрасла је окружена вредностима које спајају снагу и нежност, борбу и племенитост.
Како и сама каже, веома је поносна на своје порекло и радо га истиче, те сматра да је „Најјачи човек онај који зна ко је и одакле је.“
Тестирање сопствених граница
Још као дете, у њој се пробудила потреба да тестира сопствене границе. Са свега три и по године закорачила је на карате татами и у свет борилачког спорта, а овај јапански племенити спорт јој је постао прва школа живота — место где се учи шта је пораз, шта је бол, али и како се после сваког пада устане усправнији.
Од те спортске борбености касније је израсла једна друга, много дубља — борба за људе који су „одсечени од света“ и које друштво најчешће не види.
Од спортских подијума до хуманитарне мисије
Као млада каратисткиња, Тамара је убрзо постигла резултате које њени вршњаци могу само да сањају. Освајала је златне медаље на државним првенствима, а боје Србије бранила је и на европским и светским шампионатима — у Суботици 2017. године, као и на Светском и Европском првенству 2019.
Ипак, најдубља победа није била спортска.
Рођена са по шест прстију на рукама и ногама (такозвана полидактилија), од малих је ногу морала да подноси подсмех, питања, понекад чак и суровост вршњака. Оно што би за многе била препрека, за њу је постало искушење из којег је извукла снагу. Свету је показала да вредност човека не стоји у изгледу — већ у ономе што носи у срцу.
Почетак Тамарине животне мисије
У тренуцима када већина младих размишља о себи, Тамара је окренула пажњу ка другима. Са свега шеснаест година упутила се у прву хуманитарну акцију. Од сопствене стипендије помогла је породици која је живела у крајње тешким условима, у кући која се више држала од наде него од зидова.
Тај сусрет био је прекретница.
Видео је да понекад један гест може да врати достојанство, да један осмех може да запали искру наде. Од тог тренутка, хуманост више није била успутни чин — постала је њена мисија.
Током година које следе, Тамара ће основати хуманитарну фондацију и својим акцијама помоћи да се обнове домови, да се подигну они који су пали, да се врати вера људима који су мислили да су заборављени.
Највећа вредност човека је способност да учини добро
У времену у којем је свакодневица постала брза, груба, често отуђена од стварних људских потреба, питање доброте поново добија своју тежину. Све више се показује да је највећа вредност коју човек може да понуди — способност да учини добро.
То је полазиште и најдубља порука наше саговорнице, која годинама пролази кроз најзапостављеније делове Србије, села са по двоје или троје становника, домовe у којима живе заборављени, старци и деца, људи које је друштво, намерно или случајно, оставило по страни.
Она каже да је, током свих ових година, јасно видела једну ствар: тачно је да смо се као народ отуђили, али и даље верује да сваки човек у себи носи нешто добро. „Човек је створен да чини добро“, говори. „Питање је само да ли неко у њему уме да запали ту искру.“
Тинејџерске борбе и потреба за доказивањем
„У тинејџерским данима свако има жељу да се докаже.“ То је, каже, један од најкритичнијих периода за младе. Период када се формирају вредности, када се одлучује да ли ће неко бити човек који помаже или човек који је окренут само себи и својим егоцентричним поривима.
Нажалост, у друштву у којем је слабост често дочекана подсмехом, младима није лако да граде емпатију. „Када човек покаже слабост, он постаје мета“, каже она. И управо због тога верује да је неопходно да сваки млад човек има некога ко ће да стане иза њега. „Свакоме од нас треба неко ко ће да каже: ‘Иди и бори се’.“
Какви смо као друштво ако немамо емпатију?
Питање које поставља није нимало једноставно: „Какви смо ми као друштво ако немамо емпатију?“
Често се сусреће са људима који немају реалну представу о томе како заиста живе поједини грађани наше земље. „Људи нису свесни да имамо села која броје два, три или пет становника, потпуно одсечена од света.“ И док неко у граду размишља који ће нови телефон купити, неко у забаченој планини размишља има ли довољно дрва да преживи ноћ.
Тај јаз, невидљив али дубок, постаје болна линија раздвајања у народу који се некада хвалио солидарношћу као својим највећим поносом.
„Када имате некога ко вам се радује, то је све“, каже. И у тим тренуцима, пред очима јој се појаве лица људи које посећује — старци који живе сами, деце која никада нису имала нову играчку, жена које нико није обишао годinama.
Исповести које мењају живот
Једна од најпотреснијих прича долази од жене која деценијама није видела свог сина. „Ја бих волела да видим свог сина. Нисам га видела 40 година. Не знам ништа о њему“, говорила је тихо, држећи руке које су дрхтале од живота, а не од старости.
Она није знала чак ни како се зове. Промењено му је име. Једноставно, није имала начин да га нађе.
„И онда смо ми снимили видео“, присећа се. „Тај видео је обишао читав Балкан. Његов брат је налетео на снимак, повезао причу, и схватили су да је то његова мајка. И дошао је да је види.“
То је тренутак када се човек суочи са најважнијом истином — сви смо ми створени за љубав и за доброту. Ништа друго.
Деца која гладују и питање стида
Било је и тренутака беса. Посебно ју је погодила једна ситуација из Суботице, где је друштво одбацивало две мале девојчице, чија породица живи на самом рубу егзистенције.
„Била сам много љута и бесна“, каже. „Какви смо ми као друштво да девојчице буду гладне, буду жедне, буду босе, и због свега тога исмеване? Да се деца смеју зато што неко нема да једе? Зато што нема телефон? Зато што носе поцепане патике?“
Ти тренуци, каже, враћају човека на питање суштине. На питање шта ми то заправо градимо као друштво и које вредности негујемо.
Поуке старих људи
Такође, Тамара је позната као неко ко често иде у најзабаченије делове Балкана са великом жељом да помогне људима заборављеним од свих. Управо од њих често чује животне мудрости које нико у граду не би изговорио.
Један дека јој је рекао: „Не плашим се вукова.“ Када га питају зашто, он смирено одговори: „Не плашим се вукова јер ће те вук појести да би преживео. А човек ће те појести зато што ти жели лоше.“
И та реченица, каже, остане да одзвања још дуго.
„Толико мудрости и толико топлих речи чује човек од њих, да једва чекам да им се вратим“, каже.
Спорт као огледало живота
Кроз последње године и рад у својој школици спорта, пуно је разговарала и са децом. „Кроз спорт се учи да прихватиш победу, али и пораз“, говори.
Спорт није само игра — он је школа карактера. Тамо падаш, устајеш, побеђујеш, губиш, и схватиш да живот никада не иде правом линијом. И не само то, спорт је моменат у коме се сем дисциплини и карактеру, учиш највећим људским врлинама, емпатији и љубави.
Веома је важно да наше младе нараштаје научимо најосновнијим људским врлинама, само тако можемо изградиити боље и здравије друштво.
„Слушај своје срце“ — књига која је постала исповедник многих
Након 6, 7 година неуморног рада, Тамара је одлучила да своје емоције, колико је то могуће, овековечи у својој првој књизи „Слушај своје срце“. Тамарина књига „Слушај своје срце“, објављена 14. октобра, расродата је до сада у више од 3500 примерака.
До сада су проомције одржане на Сајму књига у Београду, Републици Српској, а ускоро се очеукују нове промоције у Добоју, Теслићу, Нишу, Новом Саду и Београду.
Љубав као једини пут
За крај нашег разговора, када смо упитали Тамару шта за њу представља компас правих вредности, она је одговорила: „Човек који има довољно љубави у себи, он може све“, говори. „То је једна највећа вредност — да човек у свему нађе љубав. Да у свима види љубав. Да свакоме пружи љубав. Ако човек изгуби љубав, изгубио је све.“
И додаје: „За све што радимо, потребна је љубав. Онда кроз љубав дође све остало.“
У времену у којем се слабост кажњава, а тврдоћа слави, највећи подвиг постаје — остати човек.
„Како подстаћи људе да осете неку искру хуманости?“ Одговор можда није једноставан, али она у њега верује: да је довољно да свако од нас учини нешто мало, али искрено.
Јер човек је, заиста, створен да чини добро.
Ако вам се свидела Тамарина прича, погледајте целу емисију:
