Бити смирен не значи бити утучен, безвољан, пасиван, неделатан, изолован. Можда више до свега значи не вређати се и не осуђивати. У основи, не мерити ни друге ни себе мерилима овога света, односно циљевима усмереним ка стицању метаријалних вредности и друштвеног положаја.
Ако смирем човек изгледа пасивно, то је често управо због тога што не учествује у друштвеној трци с препонама, у грабежу и такмичењу иметака и сујета.
Ипак, и смереност може бити само маска за сујету, и од себе прикривано мишљење да смо бољи од других и посебни, или да нам припада нешто посебно. Такође, можемо се варати да смо смирени, а зашраво смо депресивни и закочени, а то себи нисмо у стању да признамо. Прикривамо тиме своје ране и ломове. уместо да их решавамо.
Битно је такође рећи како смиреност није неко стање које неко просто има, а неко нема. Она је стална борба. Не постоји смирен човек као такав, већ је он онај који се бори са собом и увек може да поклекне. Понекад и поклекне, чак и падне, али опет устане. Јер зна да је човек и да је слаб и грешан, а да смиреност није орден него крст.
Зато се и не вређа када му други припишу ову или ону ману или страст, нити је увек спреман да другог осуди. Смирен је јер зна да је само човек, а да је оно најбоље у човеку је што ипак има способност да буде смирен.
