У првом циклусу нове песничке збирке Сање Савић Милосављевић, названим „Усуд“, доминира мотив јајета, који сугерише теме рађања, али и пролазности, најзад смрти, чак и зла као другог лица смрти, његове претходнице, нечега што нас колико и оно што сматрамо добрим у овом животу, замајава да не гледамо у лице оног неизбежног.
Та сугестија се остварује и на нивоу целокупне збирке „Задњи вакат“ (Бедем, 2025), па тако у првом поменутом циклусу имамо преиспитивање вредности нашег времена, онога за шта смо припремљени и како усмеравани да би смо се уклопили у овај и овакав свет и, поред тога, преиспитивање себе самог, хуморно колико и болно, игриво колико и беспоштедно (песма са именом Сање Савић у наслову је бриљантно урнебесна и потресна).
Други део збирке, „Фрагменти градова“, усмерен је на живот овај, наш свакодневни животни пут сумњи и надања, људи и призора који су наше огледало, али и сиренски зов да се потпуно утопимо у свету овом и изједначимо се са њим, као да нам други светови и не требају или да не постоје. Али нешто нас ипак омета у томе, највише ми сами, наш страх и нада да ово ипак није све што постоји, и да није довољно.
Најзад, трећи део или циклус, назван као и наслов збирке, суочава нас са неизбежношћу смрти, неповратношћу нашег животног пута, кад смо се једном већ испилили и отиснули се, очекујући нешто, ни само не знамо тачно шта.
Мало је књига који се овако беспоштедно суочавају са извесношћу наших живота, једином њиховом извесношћу, која је у смрти. И које се суочавају тако зрело, без лажних надања и испразних тријумфализама, али и без очајања, не заборављајући ни у једном тренутку на језик и смисао. Језик који је овде богат, опипљив, скоро телесан, али истовремено игрив, разбокорен, веома засићен али живо проходан. Смисао који није известан, пројектован, беспоговорно изречен, али је ипак ту или тамо негде, у просјају, у трептају, у сваком даху и откуцају, који ипак не би требало да су ту тек тако.
Као што је истакла и ауторка поговора овог издања, одлична песникиња Јелена Калајџија, ову књигу најбоље одређују стихови из претпоследње песме: „стихови ти ко шипражје / на сто мјеста небо ишту“.
Згуснутост, дакле, али и прозрачност, назубљеност али и стреловитост, усмереност ка светлу и истини, упркос усуду, упркос фрагментисаности, расцепљености наших живота, упркос задњем вакту најзад. Ипак један ред у нереду, али не споља наметнут, прописан и приписан, већ онај дошао изнутра, из даха и откуцаја, из самог живота и живљења, свему упркос, па макар и нама самима, онаквима какви мислимо или како су нам рекли да бисмо требали да будемо.
