У Галерији Коларчеве задужбине, у уторак 18. новембра, отворена је самостална изложба слика Марије Вукотић под називом „Плавичаскаја“ коју ће посетиоци моћи да обиђу до 29. новембра 2025. године.
***
У повратку са изложбе, посматрајући кроз прозор аутобуса кишне улице, размишљао сам о појму лепог времена. Обично под лепим временом подразумевамо сунчане дане, без много облака и са умереном температуром, која би од нас захтевала да обучемо максимално два слоја одеће. Иако се можемо сложити да овакви дани јесу лепи и у естетском смислу, под лепим временом заправо подразумевамо добро време – време које је у просеку најмање опасно, зато што падавине, превисоке или прениске температуре, неретко компликују човеков живот тако што му отежавају кретање или угрожавају здравље. Овакав сувопаран метеоролошки поглед на лепоту времена својствен је можда некој одраслој особи – родитељу који, изувајући се у предсобљу, гунђа на ципелу која пропушта воду, док његово дете са радошћу посматра снежне пахуље које преображавају свакодневни крајолик новим могућностима рефлексије светлости.
Само ако задржимо топлину срца једног детета које не дефинише лепоту времена наспрам бриге за сопствену егзистенцију (бриге уско повезане са страхом, који је супротан љубави) можемо истински искусити изложбу „Плавичаскаја“. Већина изложених слика приказује јесење и зимске пејзаже у сумраку, током „плавог часа“ који као период непосредно након заласка Сунца, представља предворје ноћи. Урбани и сеоски пејзажи, под снегом или маглом, са удаљеним фаровима аутомобила на крају пута или трамвајем који протутњи с времена на време – иако лишени људске фигуре, нису лишени човека односно његовог присуства. Називи радова попут Чекам те или Нађимо се у 6 додатно наглашавају лични тон дела и подразумевају однос. Док поједини пејзажи остављају утисак као да је ближњи далеко, иза њих се заправо крије чежња за сусретом. Поред техничке вештине која издалека одаје фотографски утисак, изблиза се откривају потези киста који сведоче да је форма у служби суштине, зато што плави и хладни пејзажи Марије Вукотић нису они у којима се губимо, већ у којима проналазимо пут кући.
Пише: Никола Мандић, студент историје уметности
