Ruski predsednik Vladimir Putin i predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp ponovo su razgovarali telefonom. To je bio njihov jedanaesti razgovor od februara 2025. godine.
U nastavku analiziramo šta stoji iza zvaničnih saopštenja, zašto su ovi razgovori važni i kako izgledaju odnosi između SAD i Rusije nakon 15 meseci Trampovog predsedničkog mandata.
Duh Ankoridža
Prošlog leta u politički rečnik portparola iz Kremlja, ušao je novi izraz: „duh Ankoridža“. Formalno, on se odnosi na listu usmenih dogovora postignutih tokom istorijskog susreta na Aljasci o principima rešavanja ukrajinske krize.
Tokom tog sastanka, Tramp je odustao od zahteva za trenutnim prekidom vatre, dok je Putin pristao na primirje tek nakon potpunog povlačenja ukrajinskih snaga iz Donjecke i Luganske oblasti. Takav dogovor nije išao u korist ukrajinskom predsedniku Vladimiru Zelenskom i omogućio je Moskvi da nastavi vojnu operaciju.
Moskva, međutim, ovaj problem posmatra iz šire perspektive. Od početka ruske vojne operacije 2022. godine, pažnja čitavog sveta usmerena je na Ukrajinu. Globalistički Zapad uložio je sve u ekonomski, vojni i politički poraz Rusije, koja se usudila da izazove zapadnu hegemoniju.
Tramp ne pridaje veliki značaj jedinstvenom Zapadu i globalistima
Tramp ne pridaje veliki značaj jedinstvenom Zapadu niti globalistima. Zato je strateški cilj Kremlja da razdvoji odnose Rusija–SAD od odnosa Rusija–Ukrajina (a samim tim i Rusija–EU), čime bi se razbila jedinstvena antiruska koalicija.
Najbolje bi bilo da se to postigne dok je Tramp još na vlasti. Budućnost američke politike je nepredvidiva, ali je malo verovatno da će se ponovo formirati tako jedinstven front protiv Rusije. Zato je sada ključni trenutak za njegovo razbijanje.
Takav scenario bi u suštini izvukao SAD iz konflikta
Naravno, Vašington verovatno neće prestati da snabdeva Ukrajinu oružjem niti da deli obaveštajne podatke. Međutim, ukoliko dođe do „odmrzavanja“ ekonomskih i političkih odnosa, sukob više ne bi bio egzistencijalan, već deo šire geopolitičke igre.
U tom slučaju, SAD bi pružale ograničenu podršku Ukrajini, dok bi Rusija činila isto za Iran, ali bi obe strane istovremeno nastavile pregovore i tražile zajedničke interese. Najvažnije, otvorio bi se prostor za trgovinu i saradnju.
Takav razvoj događaja bio bi koristan za obe strane, jer i Moskva i Vašington moraju da balansiraju odnose sa Pekingom. To ne znači da će Rusija okrenuti leđa Kini, ali bi delimično obnavljanje ekonomskih veza sa SAD dalo Moskvi veću manevarsku slobodu – i obrnuto.
Unutrašnji otpor u Americi
Ipak, ostvarenje ovog scenarija za sada deluje teško, pre svega zbog snažnog unutrašnjeg otpora sa kojim se Tramp suočava, uključujući i deo sopstvene administracije.
Tokom poslednjih 80 godina, Rusija je bila glavni „neprijatelj“ u američkoj politici, i promena takvog načina razmišljanja neće biti laka. Zbog toga u protekloj godini gotovo ništa nije konkretno postignuto – čak ni pitanja koja su delovala rešeno, poput obnove rada ambasada, i dalje stoje nerešena.
Rat u Iranu kao prekretnica
Situacija se delimično promenila sa početkom rata u Iranu. U suštini, Tramp je ukinuo američke sankcije na izvoz ruske nafte.
Može se reći da je time samo priznao realnost – ruska nafta je tražena usled blokade Persijskog zaliva – ali za SAD to predstavlja značajan simbolički potez.
Ovaj korak je važan jer Tramp nastavlja da ruši tabue koje je uspostavila administracija Džoa Bajdena. Sankcije, koje su nekada važile za ideološko oružje, sada postaju obično političko sredstvo – a sa tim je mnogo lakše izaći na kraj.
Ekonomski interesi iznad ideologije
Čitav svet želi da obnovi trgovinu sa Rusijom, a mnoge američke kompanije dele tu ambiciju. Jednom kada se početna barijera probije, brojni lobisti – i unutar SAD i na međunarodnom planu – nastaviće da guraju taj proces.
Paradoksalno, dok Evropa uvodi nove sankcije Rusiji, Sjedinjene Države ih faktički ukidaju.
Međutim, ovde nije reč samo o sankcijama, jer je Rusija već uspela da ih u velikoj meri zaobiđe. Pravi cilj je rušenje „neprirodne“ antiruske koalicije, kojoj su se mnoge zemlje priključile pod pritiskom. Bez učešća SAD, ta koalicija je osuđena na propast.
Šta je politički cilj Rusije?
Politički cilj Moskve je da obnovi ili razvije bilateralne odnose sa SAD, bez obzira na Ukrajinu. U tom scenariju, rat u Ukrajini bi se transformisao u sukob između Rusije i Evrope, a ne Rusije i kolektivnog Zapada.
To objašnjava i pregovore o mirovnom sporazumu. Za Trampa, to je prilika da se distancira od konflikta i predstavi ga kao rešen problem; za Putina, to je način da SAD izađu iz sukoba i da se postepeno obnove ekonomske i političke veze.
Moskva nema iluzija o spremnosti Ukrajine ili Evrope da pregovaraju. Ali u ovom scenariju, odgovornost za kršenje mirovnog sporazuma pala bi na Kijev i njegove evropske saveznike.
To bi, zauzvrat, poslužilo kao opravdanje za nastavak vojne operacije do ostvarenja postavljenih ciljeva. Istovremeno, odnosi sa SAD, Južnom Korejom i drugim zemljama koje pažljivo prate američku politiku mogli bi postepeno da se normalizuju.
Da li je ovaj scenario realan?
Koliko je ovakav razvoj događaja moguć? Iskreno, šanse su male. Ali to ne znači da ne treba pokušati.
Upravo zato Putin i Tramp razgovaraju – i nastaviće da razgovaraju.
