U moje četrdeset četiri godine Bog mi je otkrio ono što će me držati čvrstim do kraja života na uskom i zamornom putu koji sam izabrao: „Skrnavljenje čistote“, kako kaže i Sveti Jovan Sinait.
Od tada do poslednjeg daha – kleveta, uvreda, prezir me nije napuštao ni za trenutak. Ne želim da pričam sa vama o događajima, niti o osobama.
Nećete moći da razumete na taj način da i klevetu i uvredu i porugu zavoleh. Čudiš li se? A ipak sam naučio da ih vidim kao eksere svog krsta.
Ovo je bio put mog vaskrsenja. Neka su blagosloveni. Naučili su me da ljubim, oslobođen strepnje da ugodim, da šarmiram, da se dopadnem.
Naučio sam da gledam na skromne i prezrene, na proste, svakodnevne i bezimene ljude, na to zlato zemlje.
Sveti Nektarije je rođen 1. oktobra 1846. godine u Silviriji, u Trakiji, od siromašnih i blagočestivih roditelja. Na krštenju je dobio ime Anastasije. Prva slova, kao i hrišćanska učenja, naučio je od svoje majke. U Silviriji je završio osnovnu i srednju školu, pre nego što je otišao u Carigrad da nastavi studije, radeći, u početku, kod jednog duvandžije kako bi finansijski pomogao porodici. Počeo je da proučava i sakuplja izreke i istine Svetih Otaca i klasičnih filosofa, što je dalo dvotomnu knjigu „Riznica svetih i filosofskih naučenjaka“, koju je objavio 1895. g. Čak i pre svoje dvadesete godine bio je postavljen na mesto učitelja u školi Protektorata Svete Kuvuklije u Carigradu.
Potom je otišao na Hios i radio kao učitelj u selu Liti, istovremeno propovedajući u crkvama te oblasti. Sedam godina kasnije zamonašen je u ’Novom manastiru’ na Hiosu, uzevši ime Lazar i počeo raditi kao sekretar Manastira. Nekoliko meseci kasnije rukopoložen je u jerođakona i uzeo je ime Nektarije.
Godine 1877. otišao je u Atinu da nastavi studije, a troškove su podmirili braća Horemi. Posle tri godine završava studije i vraća se u Hios. Krajem septembra 1882. godine preselio se u Aleksandriju, i patrijarh Sofronije mu je pomogao da upiše Bogosloviju u Atini, pod uslovom da se posle diplomiranja vrati u Aleksandriju i da radi u Patrijaršiji.
Dvadeset trećeg marta 1886. godine, kada se vratio u Aleksandriju, aleksandrijski patrijarh ga je rukopoložio u sveštenički čin u crkvi Svetog Save Osvećenog, dok je avgusta iste godine rukoproizveden u zvanje arhimandrita. Radio je kao sekretar Patrijaršije, a zatim kao patrijaršijski izaslanik u Kairu.
U januaru 1889. godine hirotonisan je za arhijereja i dobio je zvanje mitropolita Pentapolja. Njegov primer i revnost u izvršavanju svojih dužnosti učinili su da ga je njegova pastva zavolela i da mu se divila, ali i da su neki činovnici Patrijaršije počeli zavideti i klevetati ga. Aleksandrijski patrijarh ga je razrešio kao arhijereja 11. jula 1890. godine i naložio mu da napusti Egipat. Tako se još jednom našao u Atini, sam, osramoćen, zanemaren, lišen čak i mogućnosti da zarađuje za svakodnevni hleb.
Posle jedne teške godine Grčka Crkva ga je postavila za propovednika u Eviji 15. februara 1891. godine, pre nego što je u martu 1894. postao direktor Rizarijeve škole. Ovde je ostao 14 godina, dajući novi impuls školi i pomažući u obrazovanju mlađeg sveštenstva. Tokom malo slobodnog vremena koje je imao, molio se, proučavao, napisao veliki broj dela iz dogmatike, etike i istorije Crkve, a bavio se i svojom omiljenom razonodom: gajio je cveće i sadio drveće.
U leto 1898. posetio je Svetu Goru, gde je proveo skoro dva meseca obilazeći manastire. U to vreme sačinio je opsežnu studiju rukopisa u biblioteci, kao deo istraživanja materijala za svoj akademski rad.
Pošto je u sebi imao želju za tihovanjem monaškog života, udovoljio je željama nekih svojih duhovnih kćeri i osnovao kinovijski manastir na Egini, gde se povukao nakon što je podneo ostavku u Rizariji. O svom trošku je sagradio malu kuću, blizu manastira, ali izvan njega. Treba napomenuti da je aktivno učestvovao u gradnji, prevozio je zemlju ili blato i kopao, pomažući graditeljima. Ponovo je pretrpeo klevetu i nepravedne optužbe, ovog puta u vezi sa manastirom, od članova jerarhije. Priznanje od strane Manastira došlo je četiri godine posle njegovog upokojenja, a monahinjama je saopšteno pismom arhiepiskopa Hrizostoma 15. maja 1924. godine.,
U poslednjim godinama života bolovao je od bolesti koja mu je donosila nesnosan bol. Posle poklonjenja ikoni Presvete Bogorodice, rekao je svojim učenicima o predstojećem odlasku iz ovog života i pristao da na preporuke lekara ode u Atinu i leči se u bolnici. Tamo je bio na lečenju gotovo dva meseca i na kraju, oko ponoći 8/9. novembra preselio se u Carstvo nebesko u 74-toj godini života.
Njegovog telo, iz kojeg je počelo je da se širi miomiris, prevezeno je u Eginu, a od luke do manastira vernici su ga nosili, i zajedno su sa hrišćanima koji su ga poznavali, plakali zbog gubitka krotkog i ljubljenog učenika Hristovog. Sahranjen je u manastirskoj porti, pored svog omiljenog bora. Bog ga je proslavio pred svima onima koji su se uzdali u njegovo zastupanje. Telo Svetog je čudom ostalo celebno duže od 20 godina, odišući laganim, rajskim miomirisom. Trideset dve godine posle njegove smrti, njegove mošti su obretene 2. septembra 1953. To je učinio mitropolit Prokopije.
U poslednjim godinama života bolovao je od bolesti koja mu je donosila nesnosan bol. Posle poklonjenja ikoni Presvete Bogorodice, rekao je svojim učenicima o predstojećem odlasku iz ovog života i pristao da na preporuke lekara ode u Atinu i leči se u bolnici. Tamo je bio na lečenju gotovo dva meseca i na kraju, oko ponoći 8/9. novembra preselio se u Carstvo nebesko u 74-toj godini života.
Njegovog telo, iz kojeg je počelo je da se širi miomiris, prevezeno je u Eginu, a od luke do manastira vernici su ga nosili, i zajedno su sa hrišćanima koji su ga poznavali, plakali zbog gubitka krotkog i ljubljenog učenika Hristovog. Sahranjen je u manastirskoj porti, pored svog omiljenog bora. Bog ga je proslavio pred svima onima koji su se uzdali u njegovo zastupanje. Telo Svetog je čudom ostalo celebno duže od 20 godina, odišući laganim, rajskim miomirisom. Trideset dve godine posle njegove smrti, njegove mošti su obretene 2. septembra 1953. To je učinio mitropolit Prokopije.
Zvanično je patrijaršijskim saborskim činom Vaseljenske patrijaršije priznat za svetitelja Pravoslavne Crkve 1961. godine. Tada je ustanovljen 9/22. novembar kao dan njegovog svetkovanja.
