Јован Претеча, који је крстио Христа у реци Јордану, живео је у пустињи као испосник. Хранио се пустињским биљем и дивљим медом. Како је он завршио свој живот? Пошто је Јован Крститељ прекорео цара Ирода за женидбу са својом снахом, царица Иродијада га је мрзела и наговорила је цара да одсече главу светом Јовану. То је он и учинио, погубивши овог највећег човека рођеног од жене, како за њега каже сам Спаситељ, и највећег пророка. Његове мученичке смрти ми се сећамо на дан Усековања главе светог Јована Криститеља (29. августа по старом, 11. септембра по новом календару). Из великог поштовања према строгом испоснику и мученику Јовану Претечи, тога дана сви православни строго посте.
Шта је рекао св. Јован Крститељ кад је први пут видео Господа Христа? Рекао је пророчке речи: „Гле, Јагње Божје које носи грехе целога света.“
Свети Јован Крститељ је знао да је Христос без греха и да нема потребе да буде крштен (погружен у воду), зашто га је ипак крстио у Јордану? Христос је двоструко безгрешан: и као Бог и као Човек, рођен од Пречисте девојке. Али је добровољно хтео да се понизи и да дође на крштење, као да је грешан – „да испуни сваку правду“, како Сам каже Претечи. И баш у моменту тог добровољног понижења јавила се слава Божја, јавио се Бог на водама реке Јордана.
Десна рука Св. Јована Крститеља
Три велике светиње: честица Часнога Крста, чудотворна икона Пресвете Богородице Филеримоса и десница Св. Јована Крститеља су прешле дуг историјски пут до данас: од Јерусалима, преко Цариграда су стигле у посјед крсташких витезова Св. Јована Крститеља који су их приликом крсташких похода заплијенили. У почетку су се налазиле на Родосу, а затим од средине 16. вијека на Малти. То је разлог што су витезови Св. Јована прозвани Малтешким. У вријеме Наполеонових ратова генерал Малтешког реда је предао светиње на чување православном руском цару Павлу Првом Романову. Свечани пренос светиња са Малте на Царски двор обављен је 20. октобра 1799.г. по старом календару. Чуване су на двору Романових у Петрограду одакле су повремено изношене у царски љетњиковац у Гатчину све до Бољшевичке револуције у Русији 1918, када их је из Русије изнијела Марија Фјодоровна, мајка Императора Св. Мученика Николаја Другог у Копенхаген (она је била Данска принцеза). Пред своју кончину предала их је знаменитом руском Митрополиту Антонију Храповицком који је светиње преко Берлина донио у Београд.
Десна рука Светог Јована Златоустог, којом је писао Свету Литургију. pic.twitter.com/99sO5ioNeu
— Севастократор (@Sevastokrator3) November 26, 2020
Тада су предате на дар Краљу Александру Карађорђевићу у знак благодарности руског народа и Руске цркве за пријем великог броја избјеглица из Русије. Светиње су чуване у краљевском двору на Дедињу до 1941, када их је Краљ Петар Други са Патријархом Гаврилом Дожићем, оставио Управи Манастира Острога на чување. Из Острога светиње су заплијењене од Републичких власти Црне Горе 1952. и пренијете у државни трезор. Рука Св. Јована Крститеља и дио Часног Крста Христовог су из трезора предате тадашњем Митрополиту Данилу Дајковићу у Цетињски манастир, а икона Пресвете Богородице Филеримоса 1978. је предата Државном музеју на Цетињу гдје се и данас налази. Рука Св. Јована и дио Часног Крста су у почетку биле похрањене у ризници Цетињског манастира, а од 1993. изнијете су на јавно поклоњење вјерницима у кивоту са моштима Св. Петра Цетињског а касније у параклис (капелу) посвећену Св. Јовану Крститељу, такође у самом Манастиру.
