Павлина Радовановић, девојчица раскошног вокала освојила је срца људи широм Србије певајући најлепше духовне и етно песме али је постала и мета критика, жустре расправе па чак и оптужби и увреда како шири реторику мржње. Хајка на малу девојчицу из енклаве на Космету је изазвала забринутост за тренутно стање српског друштва, које игнорише потребу за искреношћу, суочавањем са унутрашњим проблемима, и очувањем сопствене културе у модерном времену.
– Истина је важнија од свега и свака последица која се због ње истрпи је неважна.
Данима се овде напада једно дете које пева патриотске песме гласом анђела. Није никога убила, није извршила вршњачко насиље, није „ваљала“ дрогу у школском дворишту, не проводи време зомбирана интернет садржајима него пева. Пева о ономе што је њен живот, њена истина, њена стварност. И то смета свима онима који би да ту стварност гурну под тепих и да нечији бол трампе за свој комфор и напредак.
Оптужују је за ширење реторике насиља. Ми смо сви сведоци најстрашнијег прошлогодишњег догађаја, када је дете, у сред Београда, масакрирало другу децу. За тај језиви чин и његов узрок оптужени су режимски медији, ратови деведесетих, мурали. Јесу режимски медији легло шунда и пропаганде а за њима не заостају ни ови нережимски али, деца не гледају телевизију. Ратови су давно прошли а мурали су само фарба на зиду поред које се пролази као поред „турског гробља“. На децу нам утиче интернет на првом месту и његови, у складу са узрастом, неконтролисани садржаји. Ти утицаји долазе махом са запада.
Правимо се да не постоји слон у сред собе у којој већамо о узроцима вршњачког насиља а то је невероватна учесталост школских убистава у Америци за коју постоје многостуки разлози.
Ни један од разлога није везан за непрекидне ратове у којима САД учествује и које иницира, за изразиту културу национал-патриотизма која је темељ тог друштва, за дрогу, насиље, мафију, генгове (уличне банде) и тд. већ за усамљеност, депресију, материјализам, непажњу родитеља, отуђеност и интернет. Али, све су то недоступне теме јер је једини одговор на њих јесте напад, те хистерија како су они угрожени.
Ово своћење свих и сваког проблема на Америка версус Русија нас онемогућава да сагледамо у ком правцу се крећемо као друштво, да отклонимо сваки лош утицај долазио он са Запада или са Истока, да рашчивијамо битно од небитног, да погодимо суштину ствари. Зато је важно да негујемо сопствену културу и да је прилагођавамо модерном животу постепено и у оној мери која погодује нашем менталитету.
Наравно да треба искоренити шунд и пропаганду из медија, наравно да треба да превазиђемо давно завршене ратове (мада нам то не допуштају други), наравно да не треба град да буде цео исцртан муралима али је погубно, подло и непродуктивно све свести на увек исту причу – једнима су за све криви Американци, другима Кинези, једнима власт, другима опозиција итд. Никада нећемо доћи до решења проблема ако заобилазимо њихову суштину јефтиним политиканством.
Дете које пева није проблем него решење. То дете се имало рашта и родити. Нагришће вас, на крају свих крајева, сопствена жуч. Остаћете барица смрдљиве, жуте твари; само флека у беспућу бешчашћа у коју свако може да угази. Павлина је постало огледало нашег друштва и ехо времена.
