Станислав Винавер, један од најзначајнијих српских писаца, преводилаца и новинара прве половине двадесетог вијека у јеврејској породици.
Многи га сматрају једним од најоригиналнијих и најинтелигентнијих духова свог доба. Његова ерудиција и зналачки приступ језику били су изузетни, а духовитост – раскошна и необична. Ипак, јавност га је често посматрала кроз призму епикурејства, видећи га као разбарушеног хедонисту, што је неправедна слика о њему.
Његови преводи остају непревазиђени, а посебно се истиче превод „Гаргантуе и Пантагруела“ Франсоа Раблеа, гдје је Винавер додао јединствену димензију лакрдијашком духу оригинала. Слично је и са његовим преводом „Доброг војника Швејка“ Хашека, као и „Пантологијом новије српске пеленгирике“ из 1920, која је била својеврсна ревија духовитости и ведрине. Ова књига му је донекле направила непријатеље, али то га није спречило да је и у наредним годинама допуњује и објављује.
Винавер је такође превео „Доживљаје Тома Сојера“ Марка Твена и „Алису у земљи чуда“ Луиса Карола, чиме је показао ширину и дубину својих књижевних способности.
Отац му је био доктор пољског поријекла. Основну школу похађа у родном граду, а гимназију завршава у Београду након што је избачен из шабачке гимназије. Студирао је математику и физику на Сорбони у Паризу, али су га ратови које је Србија водила током 1912-1918. године прекинули. Као поручник Ђачког батаљона, прешао је са српском војском тежак пут од Косова до Крфа, што је оставило дубок траг на његовом животу и раду.
На Крфу почиње да ради као новинар и сарадник тадашњег Пресбироа. Већ 1911. објављује прву збирку поезије „Мјећа“. Знање страних језика и искуство у новинарству учинили су га важним чланом српске дипломатско-прес службе. Током рата обављао је мисије у Француској, Британији и Русији. У међуратном периоду био је дописник из више европских земаља и активан у Југословенском новинарском удружењу. Радио је као аташе за штампу у Берну, Женеви и Берлину, штитећи интересе земље у иностранству.
Винавер је био и изразити авангардни писац, а одређивао се као експресиониста. Његова одбојност према епским књижевним узорима била је смјела и духовита критика доминантних књижевних канона. Његова „Пантологија новије српске пеленгирике“ била је својеврстан парадокс и одговор на антологију Богдана Поповића.
