Често се у нашим крајевима чује, да код нас нема много хорор филмова, али оно што имамо леди крв у жилама. На томе можемо да захвалимо најприје редитељу Ђорђу Кадијевићу.
Кадијевић је каријеру започео снимајући филмове о четницима са идеолошко неутралне стране у тврдо вријеме југословенског комунизма. Да би могао да настави да снима у датим околностима морао је да прекине такву праксу. Почео је да снима филмове са елементима хорора и хороре инспирисане народном традицијом.
„Штићеник“ и „Лептирица“ – почетак култног хорора
Неки од првих таквих филмова су „Штићеник“ и „Лептирица“ из 1973. године, интересантно у исто вријеме кад је настао и чувени хорор филм „Егзорцист“. „Лептирица“ је рађена по приповијетци Милована Глишића „Деведесет година послије“.
Иако су технични услови у филму лоши, он и послије више од педесет година од настанка је актуелан и буди језу. Кад је један инострани филмаџија погледао „Лептирицу“ прије пар година, остао је затечен језом коју филм изазива. А ради се о човјеку, стручњаку за хороре и који је погледао огроман број филмова овога жанра из различитих дијелова свијета.
„Свето место“ – још мрачнији филм
Други, по мени још стравичнији Кадијевићев филм јесте „Свето место“, рађен по Гогољевој приповијетци „Виј“, али прилагођен условима овога подручја. Главни јунаци овога филма су Драган Јовановић, Бранка Пујић и Александар Берчек.
Музику за филм је компоновао покојни Лаза Ристовски, који је свирао у многим познатим бендовима и са музичарима као што су Смaк, Бијело дугме, са Оливером Мандићем и др.
Иако смо навикли да гледамо Јовановића у комичним улогама, овдје је у питању нешто сасвим друго. Поред тога што глуми добродушног богослова, на путу са вашара са своја два друга, такође богослова, при сусрету са лепом дјевојком у њеним кочијама, почиње његов кошмар. Дјевојку глуми Бранка Пујић.
Сусрет почиње као случајан, без ријечи, са одређеним еротским ефектима, љубав на први поглед, али која буди језу. Изa лепe дјевојкe крије се вјештица, која угњетава своје потчињене.
Овдје као да долази до изражаја и одређени социјални моменат: богата кћер феудалца – вјештица, којој није довољно што физички малтретира послугу, него то чини и на езотеријском нивоу. Слично као што би народ рекао: „хоће и душу да узме“.
Историјска остварења и ауторска независност
Поред хорора, Ђорђе Кадијевић је аутор и историјских остварења попут „Вука Караџића“, за који је добио престижну инострану награду, и „Милоша Обреновића“.
Кадијевић је јединствени редитељ који је у југословенској кинематографији оставио велики траг као независан аутор – и од филмова о народноослободилачкој борби, тзв. црвеног таласа, и од оних који живот у комунистичкој држави представљају са значајним манама, тзв. црног таласа.
