Један од највећих српских песника, академик Стеван Раичковић био је песник чије је име у српској послератној поезији било синоним за интимног лиричара првог реда.
Рођен је 1928. године у Нересници код Кучева, у учитељској породици. Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици, где је и матурирао. Студирао је на Филолошком факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности“, „Младости“, „Књижевним новинама“ и „Политици“. Од 1945. до 1959. године био је сарадник Литерарне редакције Радио Београда која је у то време окупила књижевнике чија су имена обележила српску литературу.
До 1980. године Раичковић је био уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног девет година касније.
У дугој и богатој песничкој каријери објавио је више од 20 збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен. Белканто његове „Баладе о предвечерју“ (1955), у којој све трепери од утишаних звукова и тонова, и данас се узима за пример најфинијег интимног лиризма.
Захваљујући Раичковићу, који је врло брзо избио у прве редове модерних српских лиричара, наша читалачка публика је добила и нове преводе руских песника, међу којима Ане Ахматове, Марине Цветајеве, Јосифа Бродског, као и избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словеначке риме“ представио је и модерне руске песнике, али је љубитељима лирике подарио и превод Шекспирових сонета и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке.
Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.
Добитник је најзначајнијих песничких награда – Змајеве, Змајевих дечјих игара, „Невен“, Његошеве, Дучићеве, „Бранко Миљковић“, „Љубиша Јоцић“, „Горанов венац“, награде за преводилаштво „Милош Н. Ђурић“, као и друштвених признања, Седмојулске награде и Октобарске награде Београда.
Преминуо је на Ђурђевдан, 6. маја 2007. године у Београду.
