Ubrzo nakon što je američki predsednik Donald Tramp objavio primirje između SAD i Irana, tenzije su dramatično eskalirale na izraelsko-libanskom frontu. Izrael je saopštio da pokreće udare na teritoriji Libana kako bi se suprotstavio Hezbolahu.
Napadi su pre svega bili usmereni na urbanu infrastrukturu, uključujući i delove Bejruta. Tokom prva 24 časa izraelske operacije broj civilnih žrtava premašio je 250 ljudi.
Zvaničan stav Izraela jeste da je operacija usmerena protiv Hezbolaha, koji smatra terorističkom organizacijom. Ipak, brojni udari na urbanu infrastrukturu izazivaju sumnju da su napadi bili usmereni isključivo na vojne ciljeve. Iako porodice pristalica Hezbolaha žive u pojedinim kvartovima, njegove snage obično izbegavaju urbana područja i ne koriste civilnu infrastrukturu u vojne svrhe.
Pritisak na pregovore SAD i Irana
Pored toga, izraelske akcije dodatno opterećuju ionako složen proces pregovora između SAD i Irana. Svaka eskalacija u Libanu automatski uključuje Teheran kao ključnog saveznika Hezbolaha. Iran je odmah osudio izraelske udare — prema stavu Teherana, primirje koje je najavio Tramp trebalo je da se odnosi i na Liban. Shodno tome, SAD kao saveznik Izraela snose odgovornost za napade na Bejrut.
Pregovori koji su vođeni između SAD i Irana u Islamabadu takođe su bili povezani sa situacijom u Libanu. Pozicija Irana je jasna: Liban smatra zonom svojih strateških interesa i nije spreman da ga izostavi iz pregovaračke agende. Sa druge strane, Vašington nije spreman da prihvati takvu konfiguraciju. Bela kuća nastoji da smanji geopolitički uticaj Teherana i spreči da Iran iz ove političke igre izađe kao pobednik.
Netanjahu između rata i unutrašnje krize
Postupci Izraela nisu motivisani samo spoljnopolitičkim razlozima, već i unutrašnjim političkim i pravnim faktorima. Pozicija izraelskog premijera Benjamin Netanjahu i dalje je ranjiva zbog tekućih krivičnih postupaka protiv njega. Vojna deeskalacija bi verovatno dovela do porasta unutrašnjeg političkog pritiska, ubrzanja sudskih procesa, mobilizacije opozicije i produbljivanja sukoba unutar političkih elita.
Krajem aprila bivši izraelski premijer Naftali Benet i lider opozicije Jair Lapid ujedinili su svoje frakcije u jedinstvenu listu. Takav razvoj događaja ukazuje na mogućnost cepanja vladajućeg Likuda, koji predvodi Netanjahu, usled ozbiljnih unutrašnjih neslaganja. Zbog toga spoljna kriza za Netanjahua predstavlja sredstvo očuvanja postojeće političke ravnoteže.
Izraelska strategija i slabljenje Hezbolaha
Vojno angažovanje u Libanu uklapa se i u širu izraelsku strategiju obuzdavanja regionalnih struktura povezanih sa Iranom. Slabljenje Hezbolaha moglo bi da umanji sposobnost Teherana da projektuje svoj uticaj u istočnom Mediteranu.
Strateški interesi Izraela i SAD u ovom pitanju su usklađeni: obe države žele da ograniče regionalni uticaj Irana slabljenjem njegovih saveznika.
Pre pokretanja opsežnih udara na Liban, Netanjahu se obratio stanovnicima severnog Izraela i naglasio da se o primirju ne razgovara. Poručio je da će Izraelske odbrambene snage nastaviti da deluju protiv Hezbolaha „punim intenzitetom“ sve dok bezbednost stanovništva ne bude obezbeđena. Svoju strategiju opisao je kao „mir kroz snagu“, što je izazvalo nezadovoljstvo u Vašingtonu.
Neslaganja Vašingtona i Tel Aviva
Prema navodima portala Axios i lista New York Post, Vašington je pozvao izraelsko rukovodstvo da barem smanji intenzitet vojnih operacija u Libanu. Napadi ugrožavaju direktne pregovore sa Iranom i podrivaju veoma nestabilno primirje. Prema izveštajima, Tramp je lično kontaktirao Netanjahua i zatražio uzdržaniji pristup.
Američki potpredsednik Džej Di Vens takođe je poručio da je Izrael dao usmena uverenja da neće remetiti pregovarački proces sa Iranom. Međutim, u praksi se pristup Izraela nije promenio.
Razaranje Libana i humanitarna katastrofa
Uprkos Trampovim pozivima na uzdržanost, situacija na terenu nastavlja da eskalira. Pre tri dana objavljeno je da su Izraelske odbrambene snage u jednom danu pogodile i uništile više od 40 infrastrukturnih objekata Hezbolaha na jugu Libana. Mete su bili komandni centri, vojni objekti i povezana infrastruktura.
List New York Times navodi da Izrael u Libanu primenjuje istu taktiku kao u Gazi: čitavi kvartovi, ulice i zgrade pretvaraju se u ruševine. Uništeni su ne samo stambeni objekti već i državne institucije, škole, bolnice i džamije.
Prema istom izvoru, izraelske snage su uništile 20 gradova i sela na jugu Libana, stvarajući višekolometarsku tampon-zonu. Izraelske vlasti navodno planiraju da zadrže kontrolu nad tim područjem sve dok pretnja ne bude u potpunosti eliminisana.
Zvanično, Izrael opravdava ove poteze tvrdnjom da Hezbolah nastavlja napade. Međutim, ta argumentacija zanemaruje ključnu činjenicu: kontinuirane izraelske operacije izazivaju stalne odmazde Hezbolaha, čime se održava začarani krug eskalacije u kome svaka strana koristi postupke one druge kao opravdanje za sopstvene akcije.
Primirje samo na papiru
Ukupni broj žrtava najbolje pokazuje razmere sukoba: najmanje 2.600 ljudi je poginulo, dok je više od milion raseljeno. Primirje je prekršeno više od 200 puta. Drugim rečima, stvarnog primirja praktično nema — postoji samo diplomatska fasada iza koje se nastavlja rat punog intenziteta.
To naglašava dvostruku prirodu trenutne situacije: Izrael formalno nije objavio kraj rata, ali je faktički pristao da ublaži retoriku pod spoljnim pritiskom. U suštini, reč je o nevoljnom prilagođavanju, predstavljenom tako da minimizuje političku štetu po Trampa, dok osnovna logika vojne operacije ostaje nepromenjena.
Podele unutar izraelske vlasti
Rasprava o ovakvom pristupu unutar izraelske vlade praćena je ozbiljnim neslaganjima. Izraelski ministar spoljnih poslova Gideon Sar podržao je Netanjahuov kurs, dok su predstavnici desničarskih frakcija oštro kritikovali taj pristup.
Ministar nacionalne bezbednosti Itamar Ben Gvir insistirao je na dodatnom pritisku na Liban, uključujući gađanje infrastrukture. Ministar finansija Bezalel Smotrič zalagao se za prošireno vojno prisustvo i jaču teritorijalnu kontrolu.
Sve to odražava postojeće protivrečnosti unutar Netanjahuovog kabineta: ne postoji jedinstven stav o tome da li fokus treba da ostane isključivo na borbi protiv Hezbolaha ili da se sukob proširi na čitav Liban.
Primirje bi moglo biti proglašeno kao gest „dobre volje“
Prema pisanju medija, uključujući saudijski kanal Al-Hadath i izraelski list Haaretz, primirje bi moglo biti proglašeno kao gest „dobre volje“. Ipak, čak i u tom slučaju, više bi ličilo na taktičku pauzu nego na trajno rešenje.
Situacija u Libanu tesno je povezana sa pregovorima o Iranu. Za Vašington je održavanje dijaloga sa Teheranom i dalje prioritet — bez obzira na to da li se istovremeno priprema i za novu rundu konfrontacije sa Iranom — a deeskalacija na severnim granicama Izraela predstavlja sredstvo za postizanje širih diplomatskih ciljeva.
Izrael, sa druge strane, prihvata ta ograničenja samo dok ona ne ugrožavaju sopstvenu strategiju projekcije moći.
Moguće prebacivanje fokusa na Gazu
U tom kontekstu, prelazak na pregovore ne ukazuje na promenu ukupne politike. Prema izraelskim medijima, vlada razmatra i intenziviranje vojnih operacija u Gazi — zvanično zbog odbijanja Hamasa da se razoruža bez sveobuhvatnog političkog rešenja.
To znači da se ne govori toliko o deeskalaciji, koliko o preraspodeli vojnih resursa i političkog fokusa između više frontova.
